Дело

ПИСАЦ КОЛИ СЕ ПОНЕО СЛАВОМ 35 и после то добро називају историјом. Ви пак, господо, не стварате историју, већ скандале... И још, правих читалаца је врло мало на земљи, а таквих као ви — гле шта је! По савести хоћу да вам кажем, да никаквих симпатија а још мање поштовања немам за вас... Другови ми говоре да треба поштовати публику, али нико није могао да објасни — зашто. Шта ви мислите, зашта би се ви могли поштовати? Писац је заћутао и питајући погледао на публику. И она се ућутала и кас да се мало замаглила. Однекуд дуну хладан ветар. — Ето видите — после дугог ћутања рече писац — ви ни сами не умете да измислите, зашта би вас било могућно поштовати. Неки риђ човек отвори уста и рече басом: „Ми смо људи“. — Али зар је међу вама много правих људи? Може бити у хиљади наћи ће се њих петоро таквих, који страсно верују да је човек творац и господар живота, а његово право да слободно мисли, говори, ходи — да је свето право; може бити само петорица из хиљаде способни су да се боре за то право и да без страха погину у борби за њега. Већина од вас су робови живота или дрске његове газде — и сви ви сте кротки паланчани који само за неко време заступају праве људе... То човечанско, чега има у вас — јесте само зоолошко. Ја ево гледам у ваше тавне и збуњене очи и са страхом видим како је мало часних! Сиромашна је земља моја у смелим људима, а већ опет наступа време кад су јој нужни јунаци! Једно двадесеторица окретоше леђа беседнику и одоше. Он пак продужаваше: Добар жив човек увек нечему тежи, нешто тражи, а ви живите тихо, мирно, непокретно, — тако како су вам заповедали. Тесно вам је да живите, мрзи вас да мислите, бојите се да се крећете. Око вас свуда — као што код кокоте у соби по поличицама стрче разне ситнице — полу иструлеле традиције и разна правила за живот ни ђаволу непотребна. Све то смета вам да мрднете руком, али све су то ваши мали идеали и ви не смете да их срушите и ако су вам они као окови. И кад ветар споља донесе у смрдљив ваздух ваших јазбина нове свеже мирисе, ви се бојите проширења срца и затварате све прозорчиће. Ви не волите неспокојство; неспокојство вас плаши ! Али вама је потребно да имате ма шта за разговор, потребно вам је да ма чиме занимате госте, и, као просјаци пред црквом, ви пружате руку лите3 *