Дело

ПНСАЦ КОЈИ Cfc ПОНЕО СЛАВОМ 37 јете спокојни и интересујете се само једним — да ли је лепо казано. Естетичари, који тонете у прљавштини, — да се бар хоћете што пре угушити у њој! Публике је све мање бивало. Она не воли дугачке говоре. А ђаво се осмехивао — та он је знао праву цену свега тога! Али беседник, одушевљен испуњавањем своје дужности није ништа примећивао. — Живот јуначки је песма, а човек који тражи срце, њега не налази, хоће све да зна, а не може, тежи да буде силан као отац његов на небесима а нема снаге да победи своју слабост. Јесте ли слушали ви штогод о истини, о правичности, о жељи да видите све људе на земљи поносите, слободне, лепе?... Ви желите да будете само сити, да живите у топлоти, да злостављате и развраћате жене под изговором љубави према њима! Ви желите да живите спокојно, удобно, скривено, то је ваша срећа! А жеља ваша, најлепше среће жеља је да купите за две копјејке пет. Срећа се хвата снажним, мускулозним рукама, а ви сте страшљиви, слаби, млитави. Ви чак ни муву не можете да ухватите без туђе помоћи, ви се и с мувама борите помоћу отровних хартија „смрт мувама“. Мени је жао мува. Оне зује и сметају спавању, али ја бих радо написао за вас једну хартију „смрт мувама“, па да се, читајући, отрујете неспокојством... Видим, ја немам права: овде се ви буните... Кад вам постане неудобно да живите, зато што нема довољно плате да се исхрани породица, или што су вас изневериле жене, јер им је досадно да живе с вама, ви јаучете, филозофирате, живот вам се чини гадан и тежак све доклегод вам не повећавају плату, или док не нађете себи љубазнице. И, испуњавајући живот старачким гунђањем, ружним причањем о разочарењу, својим жалбама на њега, ви трујете слух своје младе деце. Ви заустављате њихов слух на ситницама живота, на гадостима његовим, и њихова се мисао тупи, као мач којим се секу чворови, а не главе. Затим и деца, уморена вашим причама о животу, који ви не знате, иду лагано угаженим стазама, пре времена остарели, хладни, млитави. Иду они и граже живот топал, живот сит, живот удобан, налазе га и живе скривено, као и очеви. Они су као свеж креч којим је замазана пукотина на старом здању. То тешко прљаво здање све је натопљено крвљу људи које је размрвило. Оно се тресе од старости, оно осећа блиски пад и са страхом чека да га ко гурне, те да се с хуком сруши. И већ сазревају снаге да га гурну, оне расту, оне се једва