Дело

50 Д Е Л О Адвокат Пијетро Квадрели устаде и приђе младој жени. — Не бојте се — рече. — Бићете зацело пуштени... — Одиста? — узвикну Јелена, откри лице, орошено сузама, и ухвати адроката за руке. Квадрели угризе усне. Гледајући је тако пред собом, обузету пламеном страсти, био је на живим мукама. Долазило му је да јурне и да је стегне у загрљај и за часак је морао зажмурити, да би одолео искушењу. Чинило се да је она то опазила, јер наједанпут спусти руке и рече сухопарним гласом: — Хвала вам; надам се у вас... — Ништа се не брините, грофице. Одморите се ! — рече јој Пијетро Квадрели. — Потребно вам је да се мало одморите; умирите се, грофице... И, видевши да говори глупости, узе свој шешир, црни кожни портфељ и поклони се. Јелена му пружи руку, смешећи се очима које још беху орошене сузама. Када је био у колима, која су га возила у његову канцеларију, Пијетро Квадрели покуша да прибере мисли и да дефинише своје утиске; наједаред се стаде сам са собом смејати. — Па сад ти воли жене! — премишљао је. — Ето мужа који је обожавао жену, и радио за њу, и која му је била цео његов свет. Жена га је изневерила. Ето мужа који је поручио да ie презире, који је отура, неће више ни да је види... И жена га обожава... Па, шта више воле те жене? Миловање или бич? Наже се да погледа белца, који је тромо каскао, па онда настави мало јачим гласом: — Бич! Кочијаш распали бичем. Белац појури живим и веселим кораком. — Тако је! — промрмља адвокат ПиЈетро Квадрели и блажено се завали у колима. С ТАЛИЈАНСКОГ МиХАИЛО ДОБРИЋ.