Дело

202 д е л о утичу на организме (камилин врат, дивље и питоме гуске и т. д.), мењају их и тако стечене промене и способности се не губе, већ преносе наслеђем. Најзад ове идеје допуњује Дарвин својим теоријама одабирања (конкуренције) по којој у немилосрдном такмичењу и борби за живот остају само најјачи, најздравији и најспособнији. Главна заслуга ових природњака и њихових биолошких теорија је у материјалистичком схватању — природе; ми разумемо механизам и не верујемо више да га је чија воља гаквим начинила. Одабирање се врши аутоматски, стварање хармоније се објашњава без интервенције више силе и само по себи односно по законима. Они су ударили темељ материјализму, у коме се срећемо са идејама „силе и материје“ и нашим старим познаницима Бихнером и Молшотом. Природа је само једна комбинована акција (материја и покрет) и резултат великог броја Али натуралистичка социологија овим теоријама обара демократију. Вирхов је некада оптуживао Дарвина да води социализму, а данас њиме натуралисти управљају као најјачим оруђем и против социалиста и против демократа. Они веле: бића се усавршавају, значи слаби ишчезавају испред јаких. Наука је \ гврдила да прогрес сачињава диференцирање, наслеђе и конкуренција, дакле борба. Демократија међутим хоће све да нивелише, изједначи и ублажи односе, чиме би велики организми као што су модерна друштва били парализовани. Зато што се противе природи, демократски народи ће бити избрисани из историје, јер је, примећује се, у научном погледу смешно да се • пуди рађају слободни и једнаки у праву. Чувени антрополог иапкр де Лапуж назива идеје XVIII века „најантинаучнијим на гу и слаже се са колегом Отом Амоном, да друштво почива на неједнакости и да нема те силе, која би је могла уништити. < )туд конзервативци не бране више неједнакост у име мртвих традиција, већ као позитивисти и у име науке. И тако „интелектуални син Генов", Пол Бурже назива идеал демократски „резимеом заблуда“, а Шарл Моро иде до фразе „неједнакост или декаденција, неједнакост или анархија, неједнакост или смрти, U,T0 ie све дало повода недавно преминулом социалисти Лафаргу да каже ону чувену реч: „радничка класа није више осуђена на "еду у и.ме неба и религије, већ у име науке"1. С. Bouglć: Democratie devant la Science, 1904, Paris.