Дело

СОЦИОЛОГИЈА И ДЕМОКРАТИЈА 205 Анри Мишел, ишчаурио доцније државни социализам. Но Бурже ie ипан много ближи.конту де Мену, који вели, „на супрот социализму, ижђикалом на рушевинама политичког и економског либерадизма, једино католицизам стоји испршен и слособан да му се одутре"1. 'ЈлсГ одличан психолог и отмени књижевник, Бурже у својим социолошким излагањима није довољно доследан. Све његове теорије су кућа од карата, коју и најмањи потрес руши. Он хоће једну религију, у коју ни сами њени творци не би веровали. У борби против индивидуализма позива се на Диркајма, а заборавља да је баш Диркајм писао, као што ћемо доцније видети, да се модерно друштво све више креће индивидуализму. ББегов цео систем живи од традиција и проучавања факата, а велику револуцију и читава демократска столећа занемарује, као да они нису факти и као да не припадају традицијама народа. То је и највећа замерка, која му се може учинити. Трећа фаза традиционализма је индивидуалистичка и нациоонална, са Баресом који жели да своја националистичка осећања скалупи у политичку доктрину. Полазећи од Хегеловог „јединог творца свих истина“, нашег Ја, и идеје да је све осим тога илузија, даје нам два главна правила своје етике. Прво, обезбедити се против свега што није наше Ја, упознати и волети себе искључујући све остало; друго, начинити себе „слободним човеком, моћи владати собом, јер друштво не почива на логици већ на осећањима. Објективна стварност, чињенице као такве, постоје само у нама; оне су истините у толико у колико их ми познајемо и примамо за такве. Једина стварност, а у исто време и њена лепота, једина добра и истинита ствар је инстинкт интуиван и нерационалан'2. Само, да напоменемо то одмах, има једна разлика измеђ општег, метафизичког Ја и овог Баресовог. Хегел је мислио да помоћу разума дође у везу са универзалношћу ствари и да логиком пронађе највиши закон. Барес не цени разум тврдећи да смо ми бића само од осетљивости и афеката; његово Ја и почива на њима, а крај његове етике је задовољење те осетљивости. Његов индивидуализам се разликује од апстрактног Кантовог и начелног индивидуализма „Уставоваца11 ХУШ века, који посматрају људску индивидуу не као такву, већ као идеју индивидуе, апстрактну јединицу која је циљ свих политичких уста1 Albert de Mun: La question sociale au XIX siecle, Paris 1900. 2 Maurice Barres: L’ homme libre и L’ Ennemi des lois. Paris 1910.