Дело

206 Д Е Л 0 нова п општа мера сваке друштвене вредности. Овај индивидуализам је рациомалан, онај други конкретан и сентименталан, „романтичарски" како га зову демократи, индивидуализам факата који се састоји у потпуном предавању осећањима, у култури нашег Ја, у вољи снаге, у — да употребимо речи његовог шампнона — „праву на срећу и неједнако развиће". Али је немогуће потпуно изолисати своје Ја, јер у дубини наших нерава и крви има једна потка, једна нианса осетљивости, која живи у нама од мртвих предака, од земље и отацбине. Наше тежње и инстинкти имају зачетка у прошлости, и тиме Барес мири пндивидуализам са националношћу, па дакле и колективношћу. Градиција и кад нема право, оправдава се самим тим што живи у нама као инстинкт. Њена законитост и снага су у томе, што она постоји у стварности, њено право да буде јака и да триумфује. Традиција, то је наша традиција, истина наша истина; ми имамо права да је утврдимо за себе, да је наметнемо другима и да учинимо, ако је могуће, да и ти други верују да је њихова и да треба да буде њихова. То је наше право, најзад и дужност јер је ми сматрамо добром, јер је осећамо таквом. Традиционализам је, по њему, свест и култура најприроднијег, најличнијег и најживљег националног инстинкта1. Али има једна ствар, коју Баресови демократски противници нису никад хтели разумети. Ма како обожавао тај јасни, национални инстинкт, дакле гомилу, овај симпатични преставник Јоренаца остаје ипак још увек интелектуалац и његов индивидуализам претпоставља известан ступањ нове цивилизације и једне будуће културе. Сав његов проблем је у питању, ко ће учинити да волимо људе, а не приморавати нас да их волимо, јер законодавац не може да излечи несавршенство људско. На једном месту вели како нам је потребнија ментална него материјална реформа. „Не треба људима стварати какву нову ситуацију која ће им наметнути срећу, већ им сугерирати једно душевно и ментално стање, које ће у себи садржавати срећу („Непр-ијатељ закона“)“. Дакле из свега горњег можемо да конструишемо три главна правила традиционалистичке социологије. Прво, друштво је потчн ?но извесним законима, које једино искуство може да открије, а ' разум, и који су преставници физичких реакција, а не инМ. Barrćs: Scćnes et doctrincs du nationalisme; Pnrodi: Op. cit.