Дело

208 Д Е Л 0 жуНи једни другима, а не давећи се. И баш демократија поштује закон „борбе за живот“ и развијање природних способности њиме, јер ублажавајући неједнакости у почетку, на полазној мети, ослобођава и универзалише слободну конкуренцију. Професионалне способности се не преносе са оца на сина и демократија допуштајући слободно укрштање помаже антрополошко обнављање друштва, пошто је мешање крви превентива против јасне деградације. И тако демократија, уместо да буде противник физичких закона, као што је хтела натуралистичка социологија, са нешто мало вербализма и скромношћу заблуделог сина објављује се као прави повратак природи1. Али њене амбиције су далеко изнад ових констатовања и она зна да је оваква одбрана само узалудно ударање по диркама политичке диалектике, чији тонови неће створити жељену симфонију. Диалектика се одавно компромитовала и више је опасна него ли корисна по онога, који се њоме служи. Демократија хоће да избаци извесне законе, да превазиђе извесне тежње природе, каквим их биологија приказује, а тако исто да оживотвори и људски идеал. Зато би демократија да помоћу солидарности стегне кочнице бруталној борби за живот и сачува основна права људској личности. Њен је циљ да сваком осигура резултат његовог рада и да сваком од нас створи право на општу својину цивилизације2. Друштво живи и развија се између два режима, под владом природе и под владом духа људског, и отуд се демократија час управља према природи, а час је против ње. Биолошки закони су упола истинити, јер нико н. пр. не пориче социалну улогу наслеђа, само они нису свемоћни господари пред чије ноге човечанство треба да падне у прашину. Они су били корисни као реакција спиритуализму, али је грешка сматратн их највишим крманошима наше судбине. Биолошка социологија није компетентна за решавањс демократског проблема, јер заборавља да је човечанство за себе, да има нарочитих услова друштвеног живота и закона који нам управљају; оно што је за животиње и биље, не мора бити и за људе. Биолошка соииологија је дала све што је могла као наука, и то је једно коистатовање, које јој не ласка. Њена је улога, изгледа, свршена н данашњи учитељи социологије имају за њу још само онај доброћудни и нраштајући осмех победника, који се опростио једног 1 С. BouglO : Dl'mocratie devant la Science, Paris 1904. - Gabriel Hanntanx: l.a Dćmocratie et le Travail, Paris 1910.