Дело

210 Д Е Л О владе, да ли he моћи пружити ту тако потребну руку вође и умети управљати џиновима, или ће у трку ка победи размрскати своје лепо чело о ниска врата, која јој политичка стварност може бити као триумфалне капије подиже? То су данас питања, која замарају најсолидније главе и узнемирују најбоља срца. Најдостојнији преставник идеолошке социологије, творац теорије „идеја снага“, недавно преминули философ Алфред Фује, у својим списима о демократији је у исто време и најбољи преставник оних, који мире супротности и пропагирају свођење демократске улоге на минимум. Он стоји између уговорног, Русовљевог и органицистичког схватања друштва, и прима их оба. Он је демократа, али под условом да прво расправимо шта је народ, ако демократију дефинишемо владавином народа самим собом. Социологија је утврдила принцип, да народ није ни прост уговор појединих воља, ни жив организам, већ синтеза обога. Демократија треба да преставља и друштвени уговор, и друштвени организам, т. ј. општи интерес који не само да није збир посебних интереса и група, већ им се често и противи1. Посматрањем јединке без њених односа на целину идемо индивидуализму, а целине без њених односа на јединке колективизму. Уосталом све политичке и социалне борбе су само сукоб ових идеја, моћних и искључивих противника који се носе од почетка човечанства. По индивидуалистичкој демократији, која води порекло још од атињанског атомизма, најјасније доктрине старе Грчке, сваки појединац је атом који се према својој вољи удружује или не удружује са оближњим атомима. Свака идеја сталног организма је напад на аутократију јединке; то је искључивост у којој се заборавља, да потпуну слободу појединаца треба да држи у равнотежи потпуна одговорност према целини. С друге стране, колективистичка демократија третира подједнаким оно што је различито и ту Фује, заједно са натуралистичком социологијом, мисли да би вештачки, •односно принудно створена једнакост повратила човечанство нрвобитном ступњу. Јер постојати значи већ разликовати се од нуле, не бити јој једнак. Права Једнакост је у подједнаком праву ■свакога, да не буде сличан другоме у свима односима. Најзад 1 На тим идејама оснива се и његова одбрана дводомног смстема у Франзуској. Сенат преставл>а организам, вечити интерес земље, док је парламент збир појелнннх, моменталних интереса народа, односно једне генерације. La Der.ocratie politique et sociale en France, Paris 1910.