Дело

224 Д Е Л О Ти писци увенчани болешћу, слични су бледим криновима на песковитој обали Средоземног мора, које толико воли Мореас. Они ничу у песку и храни их магла... Остаје ми да говорим о трећој врсти писаца, о онима који постају песници само случајно, слични епилептичарима чија се снага појачава само за неколико тренутака. Песнички се дар овде јавља код ума који је већ почео да се мрачи. Последњој беди претходи још узвишена лепота коју је неки добри бог подарио стварима које се клоне крају. После недавних снежних дана, у Тулузи су попадале електричне жице, многобројне сијалице којима је сад притицала сувише јака струја, добијале су необичан сјај, час су се гасиле час су падале у блесак... и, тако вам је врло често и са умоболниковим мозгом. Пре но што ће се разорити, нервна ћелија се раздражује и створење чији ће се дух уништити, светли још извесно време. Мозак изгори за неколико недеља оно гориво које је требало да траје још дуго година. То није више пламичак сиромашка, то вам је пожар који се ноћу пење тако високо да може да вам облије руменилом небеске облаке. Са својим учитељем, професором Ремоном, посматрао сам на клиници душевних болести једног раздраженог лудака, врла обичног радника из трамвајског друштва, без икакве школе, тако да је знао једва да чита и пише. Тај човек, од како је дошао на клинику, проводио је сваки тренутак у писању. Проза, стихови, слова, знакови, уображени предмети, све му је било добро само да попуни хартију. У сред тог збуњеног пискарања с времена на време би засијао по који хармонични стих: У старој земљи америчкој На једној голготи трагичкој Крај подножја њеног усамљена Моја јадна жена остављена... Песничке творевине Koje су угледале света у лудницама нису тако ретке, и поједини заводи имају чак своје листове које урећују умоболници. У Психиатарском Прегледу има доста често писама које су писали ти слаби људи инспирисани извесног дана својом психозом.„По неко створење које је целога дана струиало дрва илњ