Дело

УЛОГА БОЛЕСТИ ПРИ КЊИЖЕВНОЈ ИНСПИРАЦИЈИ 225 је сређивало тешке сабирке, када се једанпут разболи, осети потребу да стеори не^акво уметничко дело, нешто као гром генија; затим, када болест прође, он на то не мисли више и почне опет да струже или да сређује своје досадне сабирке. Шибано болешћу то биће. се диже за један тренутак изнад себе самог, када оздрави оио+ ггада опет у своју обичну осредњост11'. Ја ћу вам дати само три примера песама узетих из умоболничких завода, али три јака примера која ће вам добро показати да ништа није нетачније од оне изреке: „били су беседници, родили су се песници“. Ево вам двеју песама једног лудака који је латио од гоњења: 1882 године био је доведен у Charenton (умоболни завод) и тада му је било 54 година. У својој 58. годи.чи је написао своју прву песму и то овај сонет: Мојој Непознатој Скоро већ пет година ја подносим мучење Од руку мојих џелата, затворен у Шарактону. Ја сам чекао, ја сам преклињао дан мога ослобођења, Па ма то било безумљем или смрћу. Али једне вечери, када је март звонио на препорођај, Објављивао пролеће и дивно годишње доба, Ви сте ми се појавили у једној дворани, У једном милом сну нејасна визијо. И од када сам видео ваш краљевски лик Да обасјава ове зидове неограниченом милошћу, Моје мучење ми је благо и мој затвор драг. И ја сада дрхћем да не спусте брану И да ми слобода не отвори пут Јер онда бих морао да оставим видик ваш. У својој 71 години извајао је ову јединствену песму: О с м е ј а к Осмејак је небо за срце које пати, Светлост која једина може да га ослободи Од ноћи где га џелат чекање раздире; Извор где ће се напојити нада. Хоћу ли морати увек да чекам, тај осмејак За који бих дао небројећи Дијаманте Инда и злато читавог царства, Пошто је он зрачак који пружа наде? 1 Marćel Reja, L’ Art chez les fous, 1907. Дело, књ. 67. 15