Дело

226 Д Е Л О Када xohe да се изрази највећа нежност, Када хоће да се покаже отворено свој занос, Осмејак је блажи и од најслађих речи, Јер он вреди као нека залога, Он вреди колико божански печат Којим су два срца везана за увек. Они који су патили од гоњења, морални лудаци, дегенерици, стварали су врло знаменита дела. Ево вам једне песме коју је написао један злочинац над колевком заспалог детета: Са ноћне светиљке лелујави зрачак Пада; у своме чистом сну спава анђелак; Полуотворена уста, рекло би се бресква, Бресква која вас мами на пољубац. КБегози бисерни зубићи, његово мало лице, Његово ситно тело, ружичасто, бело, мишица обла, А на милој ручици виде се јамице, Дах му је убрзан, сав је као цвет; И ја мислим једнога дана, чист, невин исто тако Једнога дана који није тако далеко — био сам и ја такав. Волео сам своју матер, Бога, оца, лутку; Сањао сам о рају и о каруцама Где терају анђели дрвене коње. Моје чело сада бледо и суморно, ја видим, Слично је оном чистом и ружичастом! Спавај, анђелку, спавај! Суморни вртлог Упорних брига и тешких јада, Доста ће брзо разочарати твоје године; Твоје најмилије играчке добиће несталне очи; Ти ћеш постати заточеник безумних гомила, Или њихов идол; требаће ти за твоје задовољство Злата или науке, док не откријеш Тајне недокучиме овога живота; или ће слава Обузети твој мозак у варљивој грозници, Обмањујући те увече, смешећи ти се ујутру. Спавај, мило мало дете, чист сјај твога лица Пшчезнуће помрачен сфииксом живота; Нека се твоја мала безазлена уста смеше, Смеј се твојој играчки украшеној врлинама; Смеј се анђелу коме се ја нећу смејати више; Од људи, од знања, видећеш беду. И када будеш ћелав као што је твој отац, Знаћеш да између толиких варљивих знакова Има у ствари за нас само један наук: