Дело

228 Д Е л 0 Остао сам сасвим сам, мртви одлазе брзо,. Тамо горе стари су се раселили, Сутра ја сам и Маргерита,. Отићи ћемо кмету и свештенику! А затим идуће године Треба се провеселити И наћи још кума У пратњи са кумом. Али зашто се збуњивати За детенце сасвим свеже и ружичасто? Надам се да ћу удвојити број; То долази сасвим само не мислећи. Лзуди којима све ствара бриге Кажу са незадовољним лицем Да ја грешим што трошим свој живот у семену И да нећу имати увек двадесет година. Ех! шта! ја грешим што волим цео свет, Што дајем себи сву срећу колико могу И што претпостављам води из бунара Вино из мога плодног винограда ? Оставимо их нека се заносе! Ја ћу да уживам у својој лепој младости,. Много доцније доћи ће старост. Имамо још времена да мислимо на то. Из тог брзог прегледа излази да од великог песника до лудака, прелазећи до даровитог писца, посто.је сви прелази. Сваки од нас има способност, у више или мање скривеном стању, да преображава стварност, сваки има тај дар да оживљује ствари, што се назива Поезијом. И нама су предели душевно стање и велико дело побуђује у нама слична осећања као и код оних писаца. Ако је Поезија пламен, ми смо онда од запаљиве материје у којима песникова уметност може да разбукти пожаре. Велики песник баца ненормалну ватру, и као радијум, греје не трошећи се. Даровитом писцу је потребно, да би оживео свој пламен, различигих ветрова које добија од своје нервне болести. А што> се тиче умоболника који постаје песник, он апали изненада као ракетла, и баца свој сјај тек онда кад је пао... и то вам је тако необична ствар што се та светлост појави наједанпут из умоболног завода, где вам изгледа да је дух већ одавно^ потонуо у густи мрак. Dr. Пол Воавнел. (Превела с француског 3. К.)