Дело

234 Д Е Л 0 биографија и може се сматрати као почетак српске историографије и као најбоље историско дело старе српске књижевности. Ово дело садржи сем описа српских земаља и генеалогије Немањића, помене о кнезу Лазару и Косову, који се могу сматрати као неки увод у животопис Стевана Лазаревића, где се износи буна против њега, поход на влашког војводу Мирчу, поход на Босну, битка код Никопоља (1396), па затим опширно причање о Тамерлану и Бајазиту, о битци код Ангоре (1402), о Деспотовим односима на страни и у земљи и његово уређење и подизање земље. Затим настаје дуго излагање догађаја у турској царевини под Мусом и Муратом II. Напослетку се прича смрт Деспотова, стање после смрти, чудеса и т. д. У овом делу је од особите важности опис Београда и његова уређења — за нашу престоницу драгоцен спомен на самога писца и Деспотову владавину, коју је он тако живо и марљиво описао. Да је овај учени писац могао заузимати тако угледан положај на двору Деспотовом и да му је, као што се из његова дела види, могао бити искрен и одан пријатељ, довољно карактерише Стевана Лазаревића и његову владавину за коју животописац каже: „да је и Бог предао људима власт државну по своме образу". После дуге и мирне владавине, коју деспот Стеван беше посветио уређењу своје државе и престонице, појавили су се на Балкану нови немири и нове смутње у које је била уплетена и Деспотова Србија. Завађена браћа на турскоме престолу Муса и Сулејман отимаху се о престо и царевину. У овој њиховој међусобној борби помагали су час једнога час другога хришћански владари, надајући се отуда користи за себе. Деспот Стеван бејаше савезник султана Мусе. Али како султана Сулејмана послужи срећа, те он свога брата Мусу потуче, то се деспот Стеван мораде склонити у Цариград, отуда се после дужег бављења врати у Београд где су га чекали нове бриге и нови послови. Краљ се Жигмунд тада беше опет оснажио и осилио. Прилике у турском царству, као што се види, нагониле су Деспота да тражи у угарског краља јачега наслона и да с њиме веже још тешње пријатељство. Пошто је краљ Жигмунд у јесен 1410 с успехом скрхао опозицију у Босни, потчинивши моћне династе Сандаља Хранића и Павла Раденовића, усредсредио беше сву тежњу на то како да се освети Млецима због присвајања Задра с правом на Далмацију. Изгледа да је угарског краља на томе походу потпомагао деспот Стеван. Тад је вештини Деспотовој