Дело

-236 Д Е Л О из год. 1417, писаним у Београду и Крушевцу. Тако н. пр. дарује кра.Ђ Жигмунд повељом од 1417 вароши Сатмар и Немет (Szatmar es Nemeti) ca свима њиховим приходима деспоту српском Стевану Лазаревићу. Овим варошима управљао је до 18 фебруара 1417 неки Стеван Реметај. Деспот, примивши управу над дарованим градовима поставио је 3. марта 1417 за управитеља над овим и осталим градовима у торонталској вармеђи, који су такође били његова својина, нарочитог поджупана. Писмом својим од 28. октобра 1417, писаним у Београду, јавља Деспот становницима градова Сатмара и Немета, да им шаље поменутог Стевана Реметеја, сина таверника Петра Реметеја, да у њиховој вароши извиђа извесне кривице и иаређује им да се његовом изасланику безусловно покоравају. Писмом од истога дана заповеда Деспот грађанима градова Сатмара и Немета, да одмах предаду скупљених 130 златника, који је новац краљ за себе задржао, Стевану, сину Петра Реметеја. Писмо са печатом и потписом Деспотовим писано је на дан св. апостола Симона и Луде. Исто тако наређује Деспот 28. окт. 1417 становницима вароши Нађбања (Nagybanya) да Стевану Реметеју не чине сметње приликом конфискације имања тамошњег грађанина Стевана Абрахамфија. Из осталих Деспотових листина се види да су угарски градови Дебрецин и Токај, затим Бечеј и Бечкерек у торонталској вармеђи такође били својина Деспотова. Његова је власт у оно време доиста била велика, па се зато његова брига и његов рад простираху на најразличитије гране државнога живота и на најудаљеније крајеве његове државе. Кад се узме у обзир да је имао право спахијске јурисдикције и над свима поменутим градовима у Угарској, онда се може слободно рећи, да је Деспотова власт, нарочито после мира, закљученог са млетачком републиком (1724) допирала од Токаја и Дебрецина до Призрена, Дриваста, Бара и Будве и од Знепоља на крајњем југоистоку до Сребрнице на југозападној граници Деспотовине. Доцније, кад су после Мехмедове смрти, који је Деспота •остављао на миру, изнова настале борбе и кад је Стевану Лазаревићу и његовој држави грозила опасност од Турака и осталих непријатеља, његова је моћ почела осетно слабити. Све ово, као и жеља да своју државу остави у наслеђе своме сестрићу Ђурђу Вуковићу, с којим се беше измирио, нагонило га је да своју државу и свога наследника стави под заштиту угарског краља. Ово је прави узрок; што је деспот Стеван, осећајући се и телесно