Дело

БЕОГРАД ПОД ВЛАДОМ ДЕСПОТА СТЕВАНА ЛАЗАРЕВИЋА 239 и крај св£га тога искрен пријатељ своме народу. Деспот Стеван је имао £ве подобности^ да срећно управља земљом, дотле разривеном ^отивничким интригама и претендентским борбама, и престоницом/којој је судбина наменила да б)-де средиште целокупном политичком; и културном животу српскога народа после Косова. *Ш+вот на двору београдском мора да је био отприлике онакав, какав је био на западу на дворовима владалачким и у замковима витешким, нарочито откад Деспот беше ступио у ближе односе са краљем Жигмундом и одкад је почео бивати све чешћи гост на двору будимском. Византијски обичаји, какви су били на двору кнеза Лазара у Круш.евцу и у прво време Стеванове владавине док је живела кнегиња Милица, морали су унеколико устукнути испред утицаја запада, коме се Деспот приклонио, поставши клетвеник краља угарског. Нарочито су утицали на Деспота и дворски живот у Београду његова честа путовања ван земље на саборе и светковине и његови чести састанци са страним владаоцима. Краљ Жигмунд ваздан би му указивао највећу пажњу као свом савезнику и пријатељу. Тада би Стеван Лазаревић као „многоуважени деспот Краљевине Србије“ („Stephanus Regni Rasciae Despoius“) и као витез „златнога змаја“, ордена, што га је 1408 засновао краљ Жигмунд за стране владаоце и прве доглавнике своје, заузимао место одмах иза херцога Ернеста од Аустрије, а пред Херманом Цељским, палатином Николом Горањским, оаном мачванским Јованом Маротијем и баном серињским Пипом од Озоре (Pipo Spano). Године 1412 био је у Будиму скуп угарских великаша на коме су били и владаоци Србије и Босне. Деспот Стеван, чувен са својих витешких врлина и своје необичне храбрости још из времена бојева код Никопоља и Ангоре, дошао је био на овај састанак са 2000 сјајних оклопника. Угарски краљ га је угостио и одликовао том приликом свима знацима, којима се обично одаје поштовање угледном владаоцу и славном јунаку. Одмах затим 1413 налазимо Деспота на једном скупу у тврћави Бачу (у бачкој вермеђи) на коме се у његовом присуству већало о државним стварима. Као властелин угарски, који је имао мал не у свима крајевима Угарске своје спахилуке, Деспот је долазио у додир са најугледнијим мађарским великашима, који су често бивали гости у двору београдском. У актима бечке општине из доба цара Сигисмунда (краља Жигмунда) има опис светковине, која је приређена у почаст цареву, па се међу овим лич-