Дело

МОЈА ВЕРА Драга и невина моја звездо, коју одавно волим, ја опет долазим к теби да усамљени говоримо! Звездо, звездо из бескрајних простора из бескрајног времена, што стално у једноликоме шуму кристалним јеком протиче, секунд по секунд, широко да све обухвати! Звездо, звездо, коју ја нећу никад можда угледати у нагој лепоти и дивити јој се, ти ћеш ме слушати? Ти ћеш ме разумети чак и без речи мојих! Ја сам дуго био шибан сумњом у смисао и ред и циљ ствари и постојања: неко се игра с нама и сакривен иза леђа нам се смеје. Ја сам видео у свету само борбу животиње са животињом, човека са човеком, народа са народом, подлаштво и себичност, вртлог, буру, хаос и комешај! Борбу, која нас води брзо у прах и у ништа, црвима на гозбу. Али сад знам, сад верујем да се борбом иде у лебдењу између нереда и реда, од тачке до тачке, самом Добру, хармонији ствари. Знам да је човек притиснут тежином неба, припијен за земљу, коју много воли, али за коју зна да није све. Данас сам чупао косе, што их је разносио ветар дуге и густе. На лицу ми је био бол бескрајни. Зенице ми биле пуне плача као светлост, што умире. У грудима вихор црвен, крај мене јесењи дан свечан и тих са презрелим воћем и са махањем крила жалосног нечег и са црном испуцаном кором дрвећа. Са запрепашћењем гледали су људи на мене, жалећи ме. А ја сам час падао на земљу и грчевито се припијао уз њу, да се стопим целим својим бићем у материју њену и у душу њену, у њену правилност и послушност Богу, добру и слатку земљу мајку! Час сам јурио као гоњен демонима ка западу, где горостасни таласи прете, притиштени небесима и узбурканим ветровима!