Дело

244 Д Е Л О И тад се распињем и разасипам, постајем земља, камен, јабуков слатки лист, ветрић и раскошно илаветнило! И тад само волим. Грлим дрвеће и сишем му сока, одрпане сиротаие љубим у косу и у чело и дајем им све што имам; грлим ону коју волим као празнично расцветано подне, када се осећа нечујно махање анђелских крила, као цвет; родитеље, браћу и сестре, чији ме брижни поглед прати при сваком кораку; пријатеље! И тад се као охеан преливам у мистичне, безгрешне светове белих облака и зачараних обала, снежних брда, која се уздижу једно над другим у недогледне висине. И тад као да ми долазе два давна претка моја и два потомка. Ми се разумемо и верујемо у општу велику будућност. И тад ја постајем ти и све, а остајем ипак ја. И тад се као топи тело и ја прелазим у нематеријалну Лепоту и Добро, у ружичасту тишину, у којој се догађају најдубље и најузвишеније ствари. И тад слушам песму Свега певану Једноме. И тад летим к теби, звездо! И тада те не питам где је Он, шта је Он, зашто ми не умеш рећи^ — кад је Он у нама, у нама!... Ћ. Тасић.