Дело

246 Д Е Л О рала је доиста примити твог Христа у наш Пантеон. Начело је наших очева да у сваком богу има нечег божјег. Али оставимо то. Пијмо и веселимо се док је томе још време. Стари Кота је говорио тако са унутарњим задовољством. Проучио је био тога дана један нови образац галија и довршио. шесту књигу своје историје Картагињана. Уверен да му није пропао дан, био је задовољан собом и боговима. — Пафнусе, додаде, овде видиш многе људе достојне да буду вољени: Хермодора, великог Сераписовог свештеника, философе Дориона, Никију и Зенотемиса, иесника Каликрата, младог Хереја и младог Аристобула, обојица синови једног драгог ми друга из младости; и покрај њих Филину и Дрозеју, које треба много хвалити што су лепе. Никија дође да загрли Пафнуса и рече му на ухо: Лепо сам те опоменуо, брате, да је Венера моћна. Њена пријатнасила довела те је овамо против твоје воље. Слушај, ти си човек пун побожности; али, ако не признаш да је она мати богова, пропаст је твоја извесна. Знај да је стари математичар Мелант говорио обично: „Не бих могао без Венерине помоћи доказати ни особине једног троугла“. Дорион, који је посматрао дошљака већ неколико тренутака,. на једном пљесну рукама и викну од чуђења: То је он, пријатељи! Његов поглед,. његова брада, његова туника: то је баш он. Сусрео сам га у позоришту док је наша Таида показивала своје изванредно створене мишице. Био је узбуђен преко мере и могу тврдити да је говорио са жестином. Поштен је то човек: изгрдиће нассве; његова речитост је страшна. Ако је Марко хришћански Платон, Пафнус је њихов Демостен. Епикур у свом малом врту не чу никад ништа слично. Међу тим Филина и Дрозеја су гу гале очима Таиду. Носила је у својој плавој коси венац бледих љубичица чији је сваки цвет потсећао, у блажијој мери, на боју њених зеница, тако добро да су цветови наличили на угашене погледе а очи на сјајне цветове. То је био дар ове жене: на њој је све било живо, све је показивало душу и складност. Њена хаљина, слезове боје и украшена сребром, повлачила је у својим дугим борама извесну драж, готово жалосну, коју нису овеселиле ни гривне ни огрлице, и сав сјај њеног украса био је у њеним голим рукама. Дивећи се и против своје воље хаљини и коси Таидиној, њене две пријатељице ие рекоше јој о томе ништа.