Дело

248 Д Е Л О ништа толико да жели колико да извршује велике дужности у држави. Држава је једна лепа ствар! Хермодор, велики Сераписов свештеник, узе реч: Дорион упита сада : „Шта је отаџбина?" Одговорићу му: Што чини отаџбину, то су олтари богова и гробови предака. Суграђани смо по заједници успомена и нада. Млади Аристобул прекиде Хермодора: Тако ми Кастора, видео сам данас једног лепог коња. То је Демофонов коњ. Има мршаву главу, мале доње вилице и дебеле предње ноге. Држи врат високо и гордо, као петао. Али млади Хереја махну главом: i — Није то тако добар коњ као што кажеш, Аристобуле. Има копиту танку. Путишта досежу до земље и живинче биће убрзо сакато. Наставили су своју препирку, кад Дрозеја врисну гласом да уши пробије: Јаој! У мало што нисам прогутала рибљу кост дужу и оштрију од штилета. Срећом, могла сам је на време извући из свог грла. Богови ме воле! Не рече ли, Дрозејо, да те воле богови? — упита Никија, смејући се. Дакле они учествују у људској слабости. Љубав претпосгавља у оног, који је осећа, једно осећање унутрашњег јада. Њом се одаје слабост створења. Љубав коју осећају богови према Дрозеји, јесте велики доказ њиховог несавршенства. На ове речи, Дрозеја се наљути јако: — Никијо, то што кажеш лудо је и не одговара ничем. У осталом, то је твоја одлика, да никако не разумеш оно што ко каже и да одговараш речима без смисла. Никија се и даље смешкао: Говори, говори, Дрозејо. Ма шта да кажеш, треба ти захвалити сваки пут кад отвориш уста. Твоји су зуби тако лепи! У овај мах, један озбиљан старац, нехатно одевен, лаганог хода и уздигнуте главе, уђе у дворану и пређе мирним погледом преко гостију. Кота му даде знак да узме место поред њега, на самој његовој”постељи. “Еукрите,'.'рече му, добродошао! Јеси ли написао овог месеца нову философску расправу? То ће бити, ако добро рачунам, деведесет друга која изиђе испод оне нилске трске, коју водиш атичком руком. Еукрит одговори, гладећи своју сребрнасту браду: