Дело

Т А И Д А 249 — Славуј је створен да пева а ја да хвалим бесмртне богове. Дсфион. Поздравимо с великим поштовањем у Еукриту последњег мвђу стоичарима. Озбиљан и сед уздиже се он пред нама^*£ао лик предака! Усамљен је у гомили људи и изговара речи ко/е се не разумеју. Еукрит. Вараш се, Дорионе. Философија врлине није умрла у овс&г*<ђету. Имам многобројне ученике у Александрији, Риму и Цариграду. Многи међу робовима и потомцима Цезара знају још да владају над самим собом, живе слободни и уживају, у равнодушности према стварима, безграничну срећу. Више њих оживљавају у себи Епиктета и Марка Аурелија. Ну, ако би било у истини да је врлина за увек изумрла на земљи, у чему би се њена пропаст тицала моје среће, кад није зависило од мене да ли ће трајати или пропасти. Једино лудаци, Дорионе, стављају своју срећу ван своје моћи. Не желим ништа што неће богови и желим све што они хоће. Према томе, чиним се сличан њима и делим њихово неизбежно задовољство. Ако врлина пропада, пристајем да она пропадне и тај пристанак ме испуњује радошћу као највиши напор мог разума или моје храбрости. У свима стварима, моја мудрост ће подражавати божју мудрост и снимак ће бити драгоценији одугледа; стаће више брига и највећих мука. Никија. Разумем. Ти се придружујеш небесном Провиђењу. Али ако се врлина састоји само у напору, Еукрите, и у оној напрегнутости којом Зенонови ученици тврде да се чине сличним боговима, жаба која се надима да постане тако велика као во испуњује узорно дело стоицизма. Еукрит. Никијо, ругаш се и, као по свом обичају, одликујеш се у подсмевању. Ну, ако је во, о ком говориш, заиста неки бог, као Апис и као онај подземни во, чијег великог свештеника видим овде, и ако жаба, мудро надахнута, успе да се изједначи с њим, неће ли она бити, збиља, пунија врлине него во, и хоћеш ли се моћи уздржати да се не дивиш тако благородној животињици? Четири момка положише на сто дивљу свињу још покривену њеним чекињама. Прасци, направљени од печеног теста, окружујући животињу као да хоће да сисају, показивали су да је била крмача. Зенотемис, окрећући се калуђеру: — Пријатељи, један гост је дошао својевољно да буде у друштву с нама. Чувени Пафнус, који живи у пустињи на чудесан начин, је наш неочекивани гост.