Дело

260 Д Е Л. 0 дно, а наиме то, што сам ја сада заједно са вама, Фјодоре Павловићу. — Да, само нам још нема Димитрија Павловића. — Та камо среће да никако и не дође. Ви ваљда мислите, мени је пријатно све ово ваше измотавање, па, на све то, још сте и ви ту, као прида? Дакле, на ручак ћемо доћи. Кажите хвала оцу игуману, — окрете се он калуђеру. Не, ја вас морам одвести до самога старца, — одговори монах. — А ја одох кад је тако, к оцу игуману, ја ћу дотле право к оцу игуману, — поче гњеветати властелин Максимов. — Отац игуман је у овај мах у послу, hoi како вам будепо вољи... — неодлучно изговори монах. — Ужасно досадан старац, — примети на глас Миусов, кад Максимов потрча натраг у манастир. — На фон-Зона је налик, — проговори наједаред Фјодор Павловић. — Ви ништа друго и не знате... Од куд је он налик на фон-Зона ? Јесте л’ ви видели фон-Зона ? — Слику сам му видео. Ако и није цртама лица, онда нечим необјашњивим. Сушти други примерак фон-Зона. Ја то увек по самој физиономији познам. Па, скоро; ви сте у томе зналац. Него ево шта, Фјодоре Павловићу. Ви сте сами малочас изволели напоменуги, како с.мо ми дали реч да ћемо се владати пристојно, — имајте то на уму. Кажем вам, уздржите се. А почнете ли правити од себе комендију, ја Бога ми нисам намеран да ме овде држе за равног вама... Видите ли, какав је ово човек, — обрати се он монаху, — и ја се просто бојим улазити с њиме код честитог и уредног света. На бледим, бескрвним уснама малог монаха указа се фини, ћутљив осмејчић, не без лукавства своје врсте, но он ништа не одговори, и беше сувише јасно, да је он оћутао из осећања сопственог достојанства. Миусов се још већма намргоди. „О, ђаво да их све носи, ништа друго него вековима израђена спољашност, а у самој ствари шарлатанство и глупост!1* помисли он у себи. А ево и скита, ту смо! — викну Фјодор Павловић, ограда и капија су затворене. И он се поче крстити преко целих груди пред свецима, насликанима над капијом и са стране капије.