Дело

262 Д Е Л О Фјодоре Павловићу, последњи пут вам говорим, чујте. Понашајте се лепо, иначе ћу вам ја платити, — успеде да још једаред прогунђа Миусов. Сасвим је непојмљиво зашто сте ви у тако великом узбуђењу, — подругљиво примети Фјодор Павловић, — или се ваљда својих грехова бојите? Јер он, кажу, по очима познаје, шта је коме на срцу, кад му долази. А и како високо ви цените њихово мишљење, ви, такав Паризлија и напредан господин, просто сте ме зачудили, ето вам! Но Миусов не стиже да одговори на ту јетку шалу, њих замолише да уђу. Он уђе мало озлојеђен... „Но, ја сад унапред себе знам, љут сам, почећу се препирати... почећу се жестити — и себе ћу и идеју1 понизити, — севну му кроз главу. II Матора будала. Они ступише у собу скоро у исти мах кад и старац, који, се појави из своје спаваће собице, чим се и они појавише. У ћелији су још пре њих старчев излазак очекивала два скитска јеромонаха, једно отац библиотекар, а друго — отац Пајсије,. човек болешљив, премда не тако стар, али, како се за њега говорило, врло учен. Осим тога, чекало је, стојећи у углу (и свеје време после остајало стојећи) — једно младо момче, на изглед од једно двадесет две године, у цивилном нечиновничком капуту, семинарист и будући богослов, кога су због нечег манастир и братија потпомагали. Он беше доста висока раста, свежа лица, широких јагодица, са паметним и пажљивим узацким кестењавим очима. На лицу му се изражаваше иотпуна учтивост, али пристојна, без приметног улагивања. Госте, тто уђоше, он. чак и не поздрави поклоном, јер он сам беше лице, које им није било равно, него, напротив, подчињено и зависно. Старац Зосима уђе у пратњи једног искушеника и Аљоше. Јеромонаси се подигоше и поздравише га најдубљим поклоном,. дотичући се земље прстима, затим, примивши од њега благослов, пољубише га у руку. Пошто их благослови, старац свакоме одговори таквим истим дубоким поклоном, додирујући прстима земљу, те од свакога од њих замоли и себи благослова_ ! То јест — либералну, антиклерикалну, антицрквену, атеистичну и т д.