Дело

264 Д Е Л О Миусов у лету одмери погледом сву ту „канцеларштину“ И пажљивим погледом се загледа у старца. Он је уважавао свој поглед, имао је ту слабост, која му се свакојако мора опростити, кад се узме у обзир, да је њему било већ педесет година, доба живота, у коме паметан светски и обезбеђени човек увек почиње сам себе мало више уважавати, неки пут и нехотице. Већ од првог тренутка му се старац не допаде. И збиља је на лицу старчевом било нешто, што се многима, и осим Мусова, не би допало. То беше оснижи погурен човечић са врло слабим ногама, свега од једно шездесет и пет година, но који је услед болести изгледао далеко старији, бар на десет година. Све му лице, у осталом врло сувоњаво, беше осуто ситним борицама, нарочито их беше много около очију. А очи му беху омање, јасне, брзе и сјајне — као две сјајне тачке. Проседа му косица се беше сачувала само око ситних очију, брадица му беше мајушна и оретка, клинаста, а усне, које су се често смејале — беху танане, као две узице. Нос му не беше, да кажете, дугачак, — него оштрљат, баш као у птице. „По свој прилици злобна и надувена душица", пролете кроз главу Миусову. Уопште, он беше врло незадовољан са собом. Искуцавање сата поможе да се отпочне разговор. На јефтином малом зидском сату са теговима брзим ударима изби равно дванаест. — Таман право време, — викну Фјодор Павловић, — а сина мога Димитрија још непрестано нема. Извињавам се за њега, свештени старче! (Сиромах Аљоша сав претрну од „свештеног старца“). А ја сам пак сам свагда врло тачан, на минуту, имајући на уму, да је тачност учтивост краљева. — Али ви бар нисте краљ, — промрмља Миусов, не уздржавши се. Да, то је истина, нисам краљ. И помислите само, Петре Александровићу, ја сам то и сам знао, Бога ми! И ја вам, видите л’, увек тако незгодно рекнем! Ваша преподобност! — узвикну он са неким тренутним заносом: — ви видите пред собом будалу, окром шале! Као такав вам се и представљам. Стара навика, на жалост! А што неки пут брбљам како не треба, то вам је чак намерно, — у намери, да насмејем друге и да будем при јатан. Јер треба бити пријатан, јел те? Долазим вам ја тако пре једно седам година у једну паланку, имао сам тамо којекаквих посалаца, јер сам с неким тамо трговчићима ступио био у ком-