Дело

ВРАЋА КАРАМАЗОВИ 265 панијицу. Идем код исправника1, јер сам имао понешто да га питам и да га позовем к нама на ручак. Излази исправник, висок, пун, плав и мргодан човек, — најопаснији у таквим приликама ■субјекти:'од црне џигерице болују, од џигерице. Ја право к њему и, знатД ли. са окретнтошћу светског човека кажем му: „господине исправниче, рекох, хоћете ли да будете наш, тако рећи, Направник?" — Какав то, — вели он, — Направник? — Ја ■одмах *видИм после прве половине секунда, да ми досетка није упалила: уозбиљио се, узјогунио се. „ Ја сам, — рекох, — хтео да се нашалим, зарад опште забаве, јер г. Направник је наш познати капелник, а нама сад баш и треба, зарад слоге у нашем предузећу, нешто такођер на форму капелника..." И разложно сам, мислим, разјаснио и упоредио, зар не? — „Извините, — вели он, — ја сам исправник, и не дозвољавам да се од мога звања праве каламбури\ Окрену се и оде. Ја за њим вичем: „да, да, ви сте исправник, а не Направник“. И помислите, наше се предузеће пореметило! И свагда вам ја тако, вечито ја тако. Ја неизоставно својом љубазношћу себи нашкодим! Једаред опет пре много година, кажем једној личности, чак од великог утицаја: „Ваша је супруга тугаљива женска“, — то јест у погледу части, у погледу, тако рећи, моралних особина, а он мени наједаред на то: „А јест л‘ је ви голицали?" Ја се не уздржах, наједаред помислих, дед, рекох, да се направим љубазан: „да, рекох, голицао сам је“, но ту он мене — проголица... Само то је било давно, тако да ме већ није стид ни причати... И увек вам ја тако себи нашкодим. — Ви то и сад чините, — прогунђа Миусов са одвратношћу. Старац ћутећки разгледаше и једног и другог. — Збиља? Помислите само, ја сам и то знао, Петре Алек■ сандровићу, и чак знате ли: слутио сам шта чиним, тек што бејах почео говорити, па сам чак, знате ли, слутио, да ћете ми баш ви први то и приметити. У оним тренутцима, кад видим, да ми шала, ваша преподобност, не полази за руком, оба ми образа код нижих десни почну да се суше, скоро као да се нека дрхтавица појави; то ми је остало још од младости, кад сам живео из милости код племића, правио им друштво и тиме себи хлебац зарађивао. Ја сам права правцата будала, од рођења — то исто, ваша преподобност, што и јуродивац; не одричем, да се у мени можда и дух нечисти налази, у осталом омањег калибра, 1 Полииијски чиновник.