Дело

266 Д Е Л О а неки мало важнији би себи други стан изабрао, — само не ваш, Петре АлександровиНу, јер ни ви нисте Бог зна какав стан. Но зато ја верујем, у Бога верујем. Ја сам само у последње време почео нешто да сумњам, но зато сад седим и очекујем великих речи. Ја сам, ваша преподобност, као филозоф Дидеро. Да ли вам је познато, свјатјејши оче, како је Дидеро-филозоф дошао код митрополита Платона за време царице Екатерине. Улази, па тек наједаред: „Нема Бога“. На што ће велики светитељ подићи прст и одговорити: „Рече безумник у срцу своме нема Бога!" А онај онако, како је дошао, тропи му пред ноге: „Верујем, виче он, и крштење примам“. Те тако га онде одмах и крстише. Кнегиња Дашкова била му кума, а Потемкин кум... — Фјодоре Павловићу, то је већ несносно! Та ви и сами знате, да ви лажете, и да та глупа анекдота није истина, па што се измотавате? — проговори Миусов дрхтећим гласом, који се већ никако не могаше даље уздржавати. — Целог сам живота осећао, да није истина! — узвикну Фјодор Павловић са заносом. — Ја ћу вам зато, господо, казати целу истину: Старче велики! Опростите, ја сам то последње, то јест о крштењу Дидерота, сам овога часа сачинио. Зато се и измотавам, Петре Александровићу, да милији будем. А у осталом, неки пут ни сам не знам зашто. А што се тиче Дидерота, ја сам то: „рече безумник“. ваљда двадесет пути баш од овдашњих спахија још у младим мојим годинама слушао, кад сам о њиховом хлебу живео; па сам и од ваше тетке, Петре Александровићу, од Мавре Томинишне, такођер међу осталим слушао. Сви су вам они и до данашњег дана уверени, да је безбожник Дидеро к митрополиту Платону долазио да се препире о Богу... Миусов устаде, не само изгубивши стрпљење, него чак као заборавивши се. Он беше као побеснео, и осећаше, да је отуд смешан. И збиља, у ћелији се збивало нешто немогућно. У тој. истој ћелији, можда већ четрдесет илн педесет година, још за време пређашњих стараца, скупљали су се посетиоци, али свагда са најдублшм страхопоштовањем, не друкчије. Скоро сви што су били пуштани, улазећи у ћелију, схватали су, да им се тиме указује велика. милост. Многи се бацаху на колена и не дизаху се за све време посете. Многа, чак „виша“ лица, и чак од врло. учених, па не само то, него чак неки слободни мислиоци, који су долазили или из љубогштства, или из каквог другог узрока, улазећи у ћелију са свима, или добијајући састанак на само, став-