Дело

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 267' љаху себи као прву обвезу, сви до једног, најдубље поштовање и деликатност за све време састанка, тим већма, што се овде„4*ије давао новац, него је била само — с једне стране: љубав и милосу, а с друге — покајање и жудња да се разреши какво било тешко душино питање, или тежак моменат у животу сопственога%сдд<Ј. Тако да је сад наједаред оваква будалаштина, коју је учинио Фјодор Павловић, без уважења према месту, на коме се налазио, — збунила и задивила посетиоце, или бар неке међу њима. У осталом, јеромонаси, који ни најмање ни изменише своје физиономије, са озбиљном пажњом мотраху шта ли ће рећи старац, али су се, канда, спремали да и сами устану као и Миусов. Аљоша беше готов да заплаче и стојаше оборене главе. Најчудноватије му се чинило то, што је брат му, Иван Фјодоровић, у кога се он једино уздао и који је једини имао такав утицај на оца, да га је могао задржати, — сада седео сасвим непомично на својој столици, оборивши очи, и очигледно са неким чак радозналим љубопитством очекивао, чиме ће се све то свршити, баш као да је он ту био потпуно туђ човек. На Ракитина (богословца), који Аљоши такођер беше врло познат и скоро близак, Аљоша није могао ни погледати: он је знао његове мисли (премда их је знао Аљоша сам у целом манастиру). — Опростите ми... — поче Миусов, обраћајући се старцу, — што вам можда и ја изгледам као саучесник у тој недостојној шали. Погрешка је моја била у том, што сам поверовао, да ће чак и такав човек, као Фјодор Павловић, при посети тако уваженог лица, хтети појмити своју дужност... Ја се нисам сетио, да ћу морати молити за извину баш за то, што са њим улазим... Петар Александровић не договори и, сасвим се збунивши,. хтеде већ канда изаћи из собе. — Немојте се узнемиравати, молим вас, — устаде наједаред. са свога места на своје слабачке ноге старац и, узевши за обе руке Петра Александровића, посади га опет у наслоњачу. — Будите мирни, молим вас. Ја вас нарочито молим, да будете мој гост, — па поклонивши му се и окренувши се, седе опет на своје мало канабе. — Велики старче, изреците: вређам ли ја вас својом живахношћу, или не? — викну наредаред Фјодор Павловић, ухвативши се обадвема рукама за наслон од фотеље и чисто спремајући се да из ње искочи, према томе, какав буде старчев одговор..