Дело

274 Д Е Л О — Мештани смо, оче, мештани — сељаци смо, али варошки, у вароши боравимо. Тебе сам дошла да видим, оче. Слушали смо о теби баћушка, слушали. Синчића сам маленог саранила, пошла сам да молим Бога. У три сам манастира била, па ми рекоше: „Сврати, Настасјушка, и овамо, то јест код вас, соколе, код вас“. Дошла сам, јуче сам службу одстојала, а данас его код вас. — А рад чега тугујеш? — Синчића жалим, баћушка, од три је годинице био, још три месеца па три годинице. За синчићем се мучим, оче, за синчићем. Последњи ми синчић остао, четворо смо имали ја и Никитушка, ал нам се не држе деца, не држе, роде мој, не држе. Троје сам старијих саранила, нисам их тако много ни жалила, а овог последњег сараних и никако да га заборавим. Ето, баш као да ту преда мном стоји, не одмиче се. Душу ми изсушио. Погледам на његову преобуку, на кошуљицу или чизмице, па ме стане запевка. Разместим што је после њега остало, сваку ствар његову, гледам и запевам. Кажем Никитушки, истом мом човеку: отпусти ме, реко’, господару, да пођем на богомоље. Он је кочијаш, нисмо сироти, оче, нисмо сироти, на своје име радимо, све своје држимо, и коње, и кочије. Али нашта нам је сад сав мал? Почо да пијанчи, без мене Никита мој, истина је што ти говорим, а и пре: тек што се ја некуд окренем, а он одмах клоне почне пити. А сад о њему и не мислим. Ево већ три месеца, како сам отишла од куће. Заборавила сам га, на све сам заборавила, и нећу да се сећам; а и шта ћу с њим да радим ? Свршила сам са њим, свршила, са свим на свету сам свршила. И ја сад не могу очима да видим своју кућу и своје имање, и не могу ништа на свету да гледам! — Ево шта, сна’о, — проговори старац, — једаред је један стародревни велики старац угледао у храму такву исту као ти уплакану матер, и исто тако за јединцем сином, кога јој је такођер примио Господ. „А зар ти не знаш, — рече јој тај светац, колико су смели такви младенци пред престолом Божјим? Чак и нема никог смелијег и слободнијег од њих у Царству Небеском: Ти си нам, Господе, даровао живот, кажу они Богу, и тек што га угледасмо, а Ти нам га узе натраг. И тако слободно ишту и моле, да им Господ одмах даје анђелски чин. Па стога се, — збораше тај светитељ, — и ти радуј, жено, а не плачи, и твој младенац сада код Господа у сабору анђела Његових пребива*1. — Ето шта је казао светнтељ плачућој жени у стара времена. А