Дело

БРАЋА КАРАМАЗОВИ 275 'он је био велики светитељ и неистину јој зборити није могао. Те знај, дакле, и ти, снао, да и твој младенац јамачно сада стоји пред Преоголом Господњим, и радује се и весели се, и за тебе Бога моли. Ца стога и ти — плачи, али се радуј. Жена га слушаше поднимивши руком образ и оборивши погле^-ОдМ дубоко уздахну. — Тиме ме је и мој Никитушка тешио, исте те твоје речи ми је говорио: „Што, вели, плачеш, неразумнице: синчић наш сада сигурно код Господа Бога заједно са анђелима песме пева. Он мени то говори, а овамо и сам плаче, видим ја, плаче као и ја. Знам ја, — рекох, — Никитушка, а где he и да буде, ако не код Господа Бога, — само овде, са нама, Никитушка, ту га ето нема, као што је пре седео. И да ми је да га макар само једаредице погледам, само једаредице да га опет погледам, и не бих му пришла, не бих ништа проговорила, у крајичку бих се притајила, само да га један једини тренутак видим, да га чујем, како се игра на дворишту, како дође тек па викне својим гласом : „Где си, нано?“ Само да ми је да чујем, како he једаред по соби својим ножицама прећи, како ножицама својима туп-туп, па тако често, често, -сећам се кад тако трчи к мени, виче и смеје се, — само да му чујем ножице његове, да их чујем и познам! Али нема га, баћушка, нема и никад га чути нећу! Ево његов појашчић, а њега видиш нема, и никад га ја већ нећу видети, ни чути!... Она извади испод пазуха мали срмом извезен појашчић ■свога синчића, и тек што га погледа, она се сва затресе од горког и тешког плача, покривши прстима своје очи, из којих наједаред грунуше сузе као киша. — А то, — проговори старац, — то је оно: древна „Рахила плаче за децом својом и не може да се утеши, јер их нема“, и такав је вама матерама удес на земљи одређен. И немој се нититешити нити треба да се тешиш, — не теши се, него плачи, само сваки пут, кад плачеш, непрестано се сећај да је твој синчић један између анђела Божијих; он оданде на тебе гледа и види те, и твојим се сузама радује, и на њих Господу Богу указује. И дуго ће ти још тај матерински плач трајати, али ће ти се под крај обратити у тиху радост, и биће горке сузе твоје само сузе тихе милине и срдачног очишћења, које од грехова спасава. А малишу ћу твога ‘Споменути за упокој душе — како му беше име ? — Алексије, баћушка. • — Мило име. Је л’ то на Алексија Човека Божија? 18*