Дело

ВРАЋА КАРАМАЗОВИ 277 А, старац већ опази у гомили два зажарена, к њему устремљена, погледа једне изнурене, на изглед јектичаве, премда још мла4£ сељанке. Она гледаше ћутећки, очи јој мољаху о нечем, но она-као да се бојаше приближити се. — .Шта би ти, роде? .^«-**'Разреши душу моју, рођени, — тихо и не журећи се проговори она, клече и поклони му се до ногу. — Сагрешила сам, оче рођени, греха се мога бојим. Старац седе на нижи степен, жена му се приближи, не дижући се с колена. — Трећа је година, како сам удова, — поче она полушапатом, чисто дрхтећи. — Тешко ми је било код мужа, стар је био, 'Страшно ме је избио. Лежао је болестан; гледам га тако једаред па мислим; а ако оздрави, па опет устане, шта ћу ja онда? И дође ми тада мисао... — Чекај, — рече старац и приближи своје уво сасвим к њеним уснама. Жена продужи тихим шапатом, тако да се скоро ништа није могло ухватити. Она брзо доврши. — Трећа година? — Трећа година. С почетка нисам мислила о томе, а сад 'Сам почела побољевати, наишао терет на мене. — Из далека си? — Пет стотина врста одавде. — Јеси л’ говорила на исповести ? — Говорила сам, до два пут сам говорила. — Јесу л’ те пустили на причест ? — Пустили су ме. Бојим се; бојим се самртног часа. — Ничега се не бој, и никада се не бој, и не тугуј. Само !нек покајања код тебе не понестане — и све ће ти Бог опростити. А и нема таквога греха, нити ra може бити на овој земљи, кога не би Бог опростио искроном покајнику. Нити је човек кадар учинити тако велики грех, да превазиђе велику Божију љубав. Зар може бити тако велики грех, који би превисио бесконачну Божију љубав ? О покајању се само, о непреставном брини, а бојазан одагнај сасвим. Веруј да те Бог воли тако, како ти и не помишљаш, па макар и са грехом твојим и у греху — ипак те воли. А због једног покајника већма се тамо на небу радују, него због десет праведника, — речено је давно. Иди, дакле, и не бој се. На људе се не љути, на увреде се не срди. Покојнику опрости .у срцу све, чиме те је увредио, помири се са њим у истину. Ако