Дело

286 Д Е Л О мала, на рукама носио, заједно смо се играли. Та он је долазио да ме учи читати, знате л ви то? Пре две године, кад се праштао, говорио је, да ме никад неће заборавити, да смо ми вечити пријатељи, вечити, вечити! А ето, сад ме се наједаред почео бојати, као да ћу га појести. Што неће да ми приђе, зашто неће да се разговарамо? Осим ако га ви не пуштате: али ми знамо, да он свуда иде. Мени је незгодно да га зовем, он се први требао сетити, ако ме није заборавио. Али не, он се сад спасава! А што сте навукли на њега ту дугачку мантију... Ако потрчи, пашће... И она наједаред, не могући се уздржати, покри лице руком и засмеја се страшно, неуздржљиво, својим дугим, нервним, дрхтавим и нечујним смехом. Старац је саслуша, смешећи се, и са нежношћу је благослови; а кад му она стаде љубити руку, она је иаједаред притинпе к својим очима и заплака се: Ви се немојте на мене љутити, ја сам будала, нисам ни за шта... и Аљоша можда има право, и још како, што неће да .долази тако смешном чељадету. Неизоставно ћу ти га послати, — одлучи старац. Фјодор Достојевски. ч (С руског превео Јован Максимовић)