Дело

СОЦИАЛНИ ПРЕГЛЕД 293 грђаве последице. У колико се више тражи узрок ссцијалне еволуције, ^ толико се више опажа интимна корелација између ових појмовд добрих и рђ&вих дејстава. И поред песимизма и оптитлизма у^ социјалним проблемима, манифестује се трансформација у-социалним елементима, у акцији и функцији и социалног •и индишЈдуалног. Где је акција, ту је и промена, а кад се мења -не може се делати на исти начин. И ни једна индивидуална и социална трансформација готово никада не води негативним резултатима: она је, на против, основни узрок прогреса. Зато у •крајњој линији, писац долази до закључка, да песимизам и оптимизам врше багодетан утицај у друштву. II У другом делу говори се о развитку и прогресу друштва. То је требала бити главна тачка ове тезе. На овоме проблему нарочито, требало је показати, широко развити и расветлити песимизам и оптимизам социолога. Међутим писац, као што ћемо ■одмах видети, није готово ни дотакао ово питање са гледишта социологије; тако рећи ни један социолог овде није заступљен. Теорију о прогресу писац је изложио са гледишта философа 18. и прве половине 19. века. У XVIII веку више су се занимали развићем индивидуе, прогресом разума и индивидуалном једнакошћу, него општим прогресом цивилизације. XIX век пак пасионира се више колективним но индивидуалним и више прогресом друштва но прогресом појединаца. У браниоце прогреса и оптимисте код овог проблема писац убраја од немачких писаца Фихтеа, Шелинга, Хегла и у кратким потезима излаже гледиште Хердера и Лесинга који су веровали у неограничено усавршавање људског рода. Од француских писаца помиње Русоа који с једне стране верује у неограничено усавршавање људско а с друге сматра да цивилизација утиче негативно на социални дух; затим, физиократе и комунисте Маблиа, Морелија и Бабефа. — Као реакција овоме оптимизму 18. века, развио се песимизам Шопенхауерове школе и — реакција против реакције — школа Карла •Маркса. Између ових двеју школа лежи социални Дарвинизам и Спенсеризам, које писац одлучно одбацује и стаје на страну Марксовог економског материјализма. Он то нарочито чини у другој глави овог другог дела (Дарвин, Штирнер, Маркс). „Дар•вин види у друштву борбу за опстанак у којој јачи побеђује