Дело

ПОЛИТИЧКИ ПРЕГЛЕД 299 је ђак чувеног берлинског професора Гиркеа, главе немачке правне школе. У наведеној студији, једном озбиљном и документованом научцфм иапису, Кауфман је испитивао значај и суштину формуле v rebus sic stantibus са гледишта правне философије и опште теорије олраву и држави. Он се старао да проникне дубље у суштину тог гџ)иниипа и да докаже како његову практичну оправданост тако и сагласност његову са општим појмом о праву и држави. Кауфман чини одмах у уводу једну констатацију, врло драгоцену, да у опште нема великих правника који поричу постојање начела rebus sic stantibus. Једини изузетак, код толиког броја знаменитих и чувених научара и професора Међународног Права, налази се код Бруна Шмита (В. Schmidt, „Ueber die volkerrechtliche clausula rebus sic stantibus11. — Staats-und volkerrechtliche Abhandlungen, Bd. VI, Heft 1); Трипела (Triepel, Volkerrecht und Landesrecht, 1899) и Хубера (Huber, Beitrage zur Kenntnis der soziologischen Grundlagen des Volkerrechts), али су њихова имена, као и аргументи којима се они служе при доказивању, да наведена клаузула није правна установа, и да није усвојена у Међународном Праву, и сувише слаби да би ову опште примљену доктрину могли оборити. Поред правне теорије, која је тако рећи једнодушна, и међународна пракса има доста примера, где су државе отказивале уговоре позивајући се на формулу rebus sic stantibus. Ти су примери поучни и вредно је додирнути их. Нарочиту пажњу привлачи на првом месту случај Русије, који се десио 19 31 октобра 1870, кад је Русија, позивајући се на промењене чињенице, хтела да се ослободи прописа из чланова 11, 13 и 14 Париског Уговора од 1856 године, који су се прописи односили на неутрализовање Црног Мора и на ограничење руске поморске снаге на његовим обалама. Тада су и Италија и Аустрија начелно признавале важност клаузули rebus sic stantibus, и ако се нису слагале с Русијом у питању, да ли су у том конкретном случају доиста чињенице промењене, да би се одступање од Париског Уговора могло правдати. На захтев Енглеске формално је као осуђен поступак Русије, јер је за будућност утврђено начело, да се међународни уговори не могу мењати без пристанка свих уговорних страна. У суштини пак све су државе признавале поменуту клаузулу као утврђени принцип Међународног Права. Други пример пружа опет Русија, кад је 13. јуна 1886 путем указа царског огласила, да варош Батум није слободно пристаниште и да она због промењених. околности не признаје више