Дело

300 Д Е Л 0 важност члана 59 Берлинског Уговора, који је прописао да Батум има остати слободно пристаниште. Решење то саопштила је Русија великим силама, које су га примиле к знању. Само је Енглеска протестовала. Даљи случај десио се у пролеће 1864, кад су се Пруска и Аустрија ослободиле Лондонског Протокола од 8. маја 1852, којим су била регулисана питања интегритета Данске и реда наслеђа на данском престолу. Кауфман истиче најзад и анексију Босне и Херцеговине, ири којој се Аустро-Угарска позивала, с обзиром на уставну еру у Турској, на промену чињеница, које су јој налагале потребу да окупацију претвори у анексију. Скорашњи случај уговора између Француске и Шпаније о подели Марока, где је Француска тражила и добила ревизију уговора због промењених чињеница, писац није могао пропратити, пошто је књига објављена у 1911, а француско-шпански спор свршио се тек 1912 године. Код питања о правној суштини клаузуле, Кауфман испитује редом главне теорије, којима се та клаузула правно објашњује. Велики број правника заснива ту клаузулу на особеној природи међународних уговора. Та особена природа огледа се у заштити одређених, унапред предвиђених интереса. Док се у осталим правним областима у појму права мора тражити нека виша идеја, независна од простог интереса, дотле се у међународним уговорима и праву које они заснивају, право не може одвојити од интереса, ради чије је заштите оно постало. Према томе одбацује се начело Приватног Права, да је уговор у сваком случају обавезан, ма каке околности наступиле1, и поставља се ново правило: Смисао циљ и значај сваког међународног уговора састоји се у остварењу или унапређењу извесних интереса уговорних страна. Само док се тај циљ фактички постиже, почива и уговор на претпоставкама, које му једино придају правну обавезност. Уговор престаје и губи правну важност, чим би наступела промена чињеница и околности довела дотле, да би одржање уговора у снази значило у ствари уништење оних интереса, ради чије је заштите уговор за1 Да примети.\к>, да се и у самом Приватном Праву то начело корегира, хао што јасно показује немачки гра1)ански законик извесним својим одредбама, на пример 226 и 826, који говоре о забранн злоупотребе права, односно о забрани таквог вршења права које бн било неморално и којим би се штетнла трећа лина. О овом социалном карактеру немачког права писао је у неколико маха r. Ж. Перић. Видети нарочито његову студију „Један поглед на еволуционисгичку правну школу" (Глас Кр. Срп. Акад Наука).