Дело

310 Д Е Л О томе о вредности њеној, о методи и научној обради имају да судекомпетентни историчари. Ми ћемо се задржати само на општој оцени, затим на оцени значаја ове књиге за историју права. Што се тиче опште оцене, несумњива је ствар, да је Јиречек употребио. сав познати материјал и обрадио га са оном брижљивошћу, којом се његови научни радови у опште одликују. Отуда ће услед богатства материјала његова књига бити драгоцена помоћ за рад на специјалним питањима, која су код Јиречека само овлаш расправљена. На другом месту пак треба напоменути, да, нити ова књига преставља потпуну културну историју Срба, нити је писац имао претензију да такву историју напише. У наслову књиге зато и стоји забелешка, да су то само студије из културне историје. Откуда то, да се један тако спремни историчар није усудио да пружи потпуну културну историју? Објашњење није тешка наћи. Културна историја једнога народа може се писати тек пошто. се проучи и изради историја појединих елемената, који у скупу свом престављају културу једног друштва. Тек кад те појединачне обраде буду извршене, може бити реч о композицији елемената у једну целпну. У Србији међутим ни близу нисмо оном времену, кад се може рећи, да су поједини појави старог српског културног живота проучени и утврђени. Ни историја права, ни историја трговине и привреде, ни наука о народним одликама и обичајима,. па ни историја цркве, просвете и књижевности нису још толико одмакле, да би се резултати давали средити у општу културну историју. У неким областима, нарочито у праву, које је главни елеменат старе културе, тек је можда завршен први претходни и припремни посао: истраживање и утврђивање правних споменика. Обрада тих споменика тек предстоји. И кад је така ствар> онда је разумљиво што се књига проф. Јиречека има сматрати само као један покушај за израду културне историје, покушај врло похвалан и врло успео, у колико се у опште могло успети према онаквом стању специјалних студија, какво данас још постоји. За правнога историчара и у опште правника, књига Јиречекова је једна велика добит. У њој је велики део излагања посвећен испитивању правних установа. Наравно, писац се овде није држао метода правних историчара, јер му није био задатак да пише историју права, и зато нема ни јасне системе и поделе,. ни оштрог издвајања материјалног од формалног права, јавног од приватног, као и појединих одељака јавног и приватног права.