Дело

314 Д Е Л О да се до пуне мере развије. Тај инстинкт није за њега антисО' циалан. Он је социалан, јер он види у друштву једну класу појединаца за које постоји морал појединца и психологија појединца. Психологија и морал гомиле замењени су психологијом и моралом индивидуе. Индивидуа је преча од друштва, као што је,. у своје време, било друштво прече од индивидуе. Анри Бернстен, изгледа, уверен је да такво друштво може да постоји. „Самсон“ је песма над песмама таквога животињског цинизма. Жак Брашар је персонифицирани рачун са свим цинизмом и свом бруталношћу једнога рачуна. Он је звер у човечјем облику који, осим спољашности, нема ничег сличног са човеком. Он је тигар и јастреб који, по тактици тих грабљивица, долази до својег плена. Ле Ровен је, тако исто, звер у човечјем облику. Он је животињски сенсуалан. Страсан као мајмун или сатир, он, као та два представника бруталне љубави, без скрупула и без милосрђа, задовољава своје животињске инстинкте. Циник, по моралу Анри Бернстена, изгледа, никада не страда. Страдају само оки који нису циници и због којих циници воде своју животињску борбу. И у „Нападу“ триумфује цинизам. Меритол, један велики политичар, творац нових идеја, буктиња својег времена, имао је мало мрачну прошлост. Он је, као адвокатски писар, извршио једну крађу од 4000 динара. Његов шеф је повео истрагу протиц непознатог крадљивца, али када је дознао да је то недело извршио син његова пријатеља, он је одустао од своје тужбе и, уз једну декламацију о моралу, отпустио је крадљивца из службе. Меритол, као и сви морално дефектни људи, уме своју кривицу да увије у једну дирљиву и сентименталну поезију. Он туђ новац није, на један недопуштен начин, присвојио да би могао задовољити своју љубав према луксузу. Он га је зато присвојио, јер га је на то нагнала беда. Он је отуда уверен да није извршио крађу: присвајање туђег само је онда крађа, када се то присвајање не врши из чистих и помало поетских мотива. Поред беде Меритол има још и један други аргумент који га у његовим очима пере. Он је тај новац, временом, вратио његову власнику. Он, као адвокат, заборавља да је и послуга туђим новцем кажњива, као што је и крађа кажњива. Са гледишга друштвеног морала, међутим, послуга туђим новцем, уз пркос свој дирљивој поезији, не ублажава ни најмање његову кривицу. И она доказује да је он морално дефектан, па ма био за то кажњен или не био. Казна доказује да се он замерио друштву, а некажњено