Дело

322 Д Е Л 0 И отпоче суд Јудејцу. На престоље Пилат седа. Достојанствен, свечан, важан и озбиљан Христа гледа, Строгим оком помно прати сваки покрет Назаренца, Бледолику, дивну слику, још без крста и без венца. Што га нешто вуче њему? Какав случај, препун ћуди! Већ заспало, тако давно, Пилату се срце буди! Нешто топло прође груди, кб тишина светлог дана. Је л’ то стара, мртва срећа, из детињства закопана? Чудно, чудно! Човек странац. Познавб га није лично. Слушао је само нешто да се прича необично, Да тај бедне, слабе, воли, да немоћне, болне лечи, Да се труди целим срцем, свом добротом, зло да спречи. Слушао је скаске, бајке. Немогућност! Чуда права! Само једном топлом речју да умрле ускрсава! Да подиже свуда оне што се блатом пакла гуше; Оживљује, као сунце, новом надом, срца, душе. Слушао је. Но шта слуша! Замисли се Пилат дубље. Човек овај има очи, ко две благе, светле зубље. Присећа се нечег давног. Где их виде? У ком крају? К6 два сунца Васионе Исусове очи сјају. Да, те приче разлог дају: нису само просте бајке: У детињству мртвом своме сетио се Пилат мајке; Сетио се дома тиха, завичаја скромна, мила. Вај, како је прошло доба и младост га оставила! И Пилат је био дете. И он дома свог се сећа. Ах, срећни смо само онда, кад не знамо шта је срећа! Чим сазнамо, срећа пође, блаженство се њено скрати; Добије се, кришом прође, да се никад не поврати. И Пилат је био дете. И он има срца нешто. Ма да га је, ради власти, таште славе, крио вешто. Пригушено срце ћути: живот успе да га смори; Али ипак, ипак, негда, па и мртвац проговори! Мајко драга: твоје име да ли ће се рећи смети? Све је тако давно прошло, а син те се ево сети! Пилат виде себе млада, на путе се спрема нове; Он осети старе чежње, старе жеље, старе снове.