Дело

324 Д Е Л 0 Помаче се Пилат нешто. Бледог Христа гледну боље.. На том лицу ко да виде озарено сунцем поље. Дух невидљив неки то је, сав обасјак с неба слази; У очима надземаљским неко чудно светло спази. Ах, љиљани, руже, цвеће, и ливаде, пуне росе! Осенчени врти сунцем из те свилне, смеђе косе! Поезија! Звуци сунца! Божанствене химне лире! Још анђели, љупки, бели, безазлено, дивно вире! На лицу му лебде зраци, ко божаиски, златни вео; У дубини виде муке, патње, што их преболео; Позна део сама себе; изгубљену душу меку, Своје сузе из детињства у незнаном том Човеку. Ево духа величанства! Истинита бића људи! Спасиоца палих душа, свег што лута, греши, блуди! Од Сократа већи, виши! Стоји пуна смртна чаша! Син божанства неустрашив! Богочовек! Савест наша! Узбуди се тврдо срце. У Пилата душа чиста Пробуди се за тренутак, божанственој искри иста. И да не би скупа људи, навреше му сузе вреле, С молитвама неком Богу што су давно одлетеле. Сад разуме целу тајну. Истина је све, што кажу. Ове бајке, скаске, приче, легендарне, што се слажу, Један основ свака има, један конац свуд је био. Истина је! Сам је сведок! Бог је земљу походио! Овај човек ту је рођеи, да покрене душе бића; Да донесе нове гласе Историје и развића;, Да објави благе вести народима што се кољу; Проповеди свете мисли, и будућност лепшу, бољу. Ох, свет жели час тишине, сан покоја, мира лепа! Доста му се бесмислено разби срце, душа цепа! Дајте једном слатку веру, очишћења златне нити! Зар не живи нада стална* да ће једном боље бити? Но, то само часак беше. Сличан старом неком дубу, ПЈто бесплодно гране свија, он угледа јаву грубу, Жмиркајући, ситним оком — то му излаз неће дати! Пријатељски садруг стари Кајафа га лукав прати.