Дело

ИСУС ПРЕД пиллтом 325 Погледа се Пилат боље. С једне стране ко да снева, С'друге сиво око пита: шта још чека и оклева? ДЦнијеЧе чекат’ могло. Сад је доцкан. Воља неба! Већ чинити треба брже што се мора и што треба! »sИ, .< несрећом тешке власти, лагано се Пилат наже; свачијег, брате, ока своје му је, ипак, драже. Стари судац, тврда срца, разнежит’ се, као, хтеде; Ал’, ко муња, на мах, мисо Кајафину разумеде. Власт, држава, Цезар, круна; од скора су буне чешће; Да умири народ, земљу, наваљује Рим све жешће. Да умири? Крв ће пасти, да вукове месом храни. Ал’ у земљи мржње, злобе, братски мир је гост незвани! Ах, кад огњи крви шикћу, свака нада мира труне; Заоштрене класе сикћу, арене су борбе пуне. Узбуни се свет, ко луда; неста памет усред хуке. О, ужаса, грозе, чуда! Мозак прште с ове муке! Шта! Зар може бити мира, зар се добро царству свити, Док су једни злобни, гладни, и док бесне други сити? Седам празних штурих, крава — још та гатка не ишчиле! Појеле су седам пуних, па — ипак су гладне биле! Од себе се Пилат трже. За врело се чело маши. Свладати се треба брже. Рођене се мисли плаши. Јављају се давне тежње. У души му нека буна. Луде, старе, дечје чежње, без разлога и рачуна! Дршће Пилат, царска сила. Смрт је ипак! Није шала. Та зрака је сунца мила свему што се душа дала! И док мрко јави слета, а срце му буре плима, На улици масу света нестрпљење обузима. Скупио се збег живота; све, што снагом доћи беја’: Самарија, Јерусалим, сав Израиљ и Јудеја. Жене, деца, ружни, лепи, браћа људи свака кроја; Глувонеми, кљасти, слепи, болесници, сви, без броја! Пуни рана, беде, јада, гладни, жедни, голи, боси; Полудивља, горска стада, са стадима све у коси! •У срцима отров носе и паклена, тамна врења; • Милост неба, људи просе. Ах, достојни сажалења!