Дело

326 Д Е Л О Пред судом је мноштво јако: притајени гнев још скрива; Разлеже се шум полако, све јаснији жагор бива. К6 пред буру, маса тиха снебива се, чуди, слеже; Као море, сад се ниха, часом расте, часом стеже; К6 потоци гора хучни’, што све већим хуком хуче, Језици се крећу жучни, у руљу се пакост вуче. Полагано, па све јаче, покретима дивљих стада, Народни се немир заче, као вртлог водопада. ч У ритама руља чека. Сва прљава, гладна, гола. Ни кожа јој није мека! Црна, као катран, смола. Пуна злобе, мржње, злоће. Тек понегде лице плачно! Што се купи? Шта ли хоће то слепило бесконачно? Свеж, јутарњи ветар пири. Свом љубављу сунце блиста. К6 утвара, смрт се шири; ко злодуха, траже Христа. Све из јата бура хвата, питање се страшно буди; Неко крикну, маса рикну: „Да се суди! Да се суди!“ Прока Јовкић.