Дело

Џ У ОДБЉЕСКУ ЖИВОТА По светлијој и променљивијој боји мора наслућује се пролеће. Катинка, кћи старе властелинке удовице Марте, с острвскога заселка, што се приљубило стрмини брежуљка према пучини, не весели му се. Пролеће оживе у њеној, зимњим сутоном успаваној души, успомене и чежње; нерви задрхташе, крв навре у главу, помути јој свијест. Негда, а томе је давно, пролеће није могло да је тргне из прегорне смирености, што беше њоме обвладала после смрти заручника јој Марка. Одједном, иза те смрти, беше се променила. Млади, весео, врео живот, пун чисте непомућене љубави, у заметку, угаси се. Само у глави за неко време, остадоше урезане наметљиве чежњиве успомене на дане и часове проведене у Маркову друштву: летње, топле ноћи на испраноме влажноме жалу, прама пучини, по којој пловијаху, возајући се тамо амо, рибарске лађе свећарице; и засићени јесењи дани пуни меких, променљивих боја, што се морем одбљескују, и, пуни мириса дозрелих исушених трава, цвећа и плода. Првих дана иза његове смрти, лутајући уз море, визијом у очима, свугдје га гледаше и, у великом болу, туговаше за њим. Али време постепено брисаше чежњиве, немоћне визије. Бол уступи место прегору и тузи, која се у њену душу усели. И подавши се тузи потражи утехе у богољупству. Детиња наивна вера, запретана у души младим, врелим и безбрижним животом, одједном, у невољи, појави се свом снагом. 'Године и године полазила је свакога дана у исти сат у цркву, у пољу, да се помоли пред олтаром Пречисте Девице. Молила се скрушено и топло, па занесена тврдом вером да ће се са Марком на другоме свету да састане, прегораше се и, одлучно одбациваше од