Дело

о ч и т О очи крупне, немирне и тајне под меком сјеном дугих трепавица, ко двије звијезде далеке и сјајне у ведром небу дјевичанског лица. К6 драги камен разнолико жарке, ко дуга, зимња ноћ, без звијезда, црне; врело свих нада ко и сваке варке, смјеле ко лаж и плахе ко срне. Дубоке, мирне, као сињац мора, кријете злато и отровну стриелу; мелем души, пуној тамних тмора, и смргна свиећа сретном на опиелу. Ви као муња пламена и хитра •лалите давни храст и њежно цвиеће, ил' ко у благој зраци у вам титра жар, који можда никог згријат неће. Жалан ко вама вјерује, но луда ко вам не повјерова једног трена; луд ко заборави, јадан ког свуда ваш призрак прати, вијерно, као сјена. У вама, можда, одговор се крије питању, које мори људска срца: чему се живи: је л' добро ил' није; чему се вара, мори, суди, грца? О, и мене то тишти као мора у трзању, у надчовјечним болим, ал’ од вас нећу тражит’ одговора, •о дивне очи, јер вас, дрхћућ, волим. РИКАРД НИКОЛИЋ.