Дело

4 Џ V s ► К Р С М А Н На вратима омање кућице, прилепљена у страни под самим гранитом одскочи дрвена кључаница. Преко прага пови се људина, трапава изгледа, таман за два човека. Под широким плећима, дугачке ноге као у штрка, полако креташе љигавом земљом, на чијој површини су бљештале честе барице од дуготрајне :кише. Зло време опако је шибало групо и дугуљасто лице до!броћудног планинца, да се нехотице намрачи и љутну на некога, који му тако пакости. — Ама шта вичеш, шта ћу ти сада? прогунђа Крсман СтеЂић и мрзовољно окрете вратима. — А што не узе џакуљу, упола ће бити лакше, знаш ли где је „Церјак" ! — Бога ми добро си рекла. Дајде је овамо. Домаћица притрча мужу и пружи му покривач, који натури одозго. — Ово ти вреди Смиљана, очуваће ми лице и леђа. А сад у здрављу. — Зар да се рукујемо. Ако, нисмо се давно ни видели, насмејано добаци домаћица... —Него... али ништа, ајдуздрављу. — Шта, шта си још хтела ? — Нако... немој доцнити. — Ех... Украшће ми ко лепојку — одговори он весело и <без пробирања пожури појати. Крсман је близу педесет, инокосан. Син Јован, кога одазваше на војну, домаћица и мала чеврљуша Милена, чинили су његову задругу. Он је више живео од стоке, мало имање једва је доносило стрмнине за славу и остале свечанике. Мало га је љутило што му је појата доста удаљена. Већ толико година решава да је премести до куће, али му жао да запреми оно мало