Дело

336 Д Е Л 0 орнице што има. Кад би могао у „Церјаку" имање продати, па би лако, али ко he да узме прљушу и камењар. Тако од данас до сутра то се провлачило. Кад наступе мочари, онда му изиђе на нос, једнако је претио и чекао пролеће, а чим се помоле мајски дани и славуји удвоструче, он оде за њима, за животом у ком се наслађавао толике године. На мах нестане мраза, циче, кише, управо изједначе се годишња времена. Некако је био^ одвојен од сељана. Бојао се туђина да га не наружи или се подсмехне њему — ружном човеку. Људи су ђаволи, немирни,. неко he пожурити, па ето русваја. Премишљајући о томе, свијао се око чељади и кућице а далеко од парница и сеоских ђилкоша. Увек жељан рада, није ocehao терет, па ни онда, када га је охоло небо шибало својим мехуљицама. Подупирући тело о дренову тојагу повијао се тамо амо и чувао да се не завали у блато. Код једног честака застаде. Леђа наслони на дебло и после првог даха звизну што игда може. На овај знак далекоу страни зачу се писак, затим тутњава и шум као да јуре чопори. После неколико минута изби једна керина као јуне и лудо узе скакати око Крсмана. Он га помилова, нешто му узе тепати и руком показа пут, куда ће обојица поћи. Пошто одмори ноге, скиде џакуљу и отресе о једно дрво, да би мање капало са њених ивица. Одатле је било све под ногу. Пређе честак и зађеу шуму. Чим поче прилазити једној падини, срце му заигра. Ту је била његова имовина. Мала колебица са ограђеним поплетом од прућа могла се видети само на неколико корака када се приђе Готово нестрпељиво потрча, и не улазећи унутра, брзо очима преброји веселе овчице што су њушкале око јаслица. На његовом се лицу указа радост, дебеле усне развукоше се као чунак, благи осмех би управљен на верног чувара, који је једнако скакутао. Од усхићења дохвати кера и привуче себи. „Паметниче, више вредиш од лењог Галоње". Затим приђе лиснику и по тору набаца гомилице. Докле су год овце пуцкале устима и губицама кидале листић по листић, није од њих одмакнуо. Једнако је гледао и мислима заносио. Сећао се свега још из раније младости своје. Сећао се доба пуке немаштине, када није имао ничега сем. оно мало чатрљице. А данас?... Само њима захвал>ује. Чувајући њих очувао је себе. Оне су колико толико напуниле његов дом и подигле из прашљивог пепела. „Нема Јове да вас види,. да чује како чупате и слажете". У оном заносу пружи им руку, оне приђоше једна по једна, свака га до-