Дело

338 Д Е Л 0 — Ја сам бабо. — Ко, ко си ти? — учини му се неверица. — Па ја, зар ме не познајеш? Не, не. Не може бити, — одговори Крсман испресецано и плашљиво. — Боже...е...е, шта говори — у чуду узвикну младић. — Саваоте, опамети ме! — Бабо, дрекну Милена и притрчи оцу. — Нишга, ништа. Чудим се да ти овако у невреме дођеш кући — једва промуца он снуждено. — Па он је пуштен, не бој се Бане — утаче се Смиљана веселим гласом. Крсман заврти главом... — Пуштен... Зли дусе, одступи од мене, — он узе ходати узнемирено. — Ама веруј ми када ти кажем. — Верујем, верујем — прошапта он скрушено и неповерљиво... Пуштен, а одкуда... како... ко те је пустио? — Како то питаш ? — одврати младић љутито. — Питам. Питам како треба; зашто су те пустили и сем тебе ко је још дошао овамо? — Нико. — Нико! — узвикну Крсман... Па одкуда, одкуда ти овде? — Ја ти рекох, нећу ваљда метанисати пред тобом. — А што су те пустили. — Бога ми не знам, није ми била дужност да их питам. Ове речи сручише се на њега као муња у ноћној олуји. Преко ума прелети му триста чуда. Не умеде више питати ни што одговорити. Онако запањен даде му знак руком да седне, а он оде на други крај ватре. У глави му наста читав рој мисли, чудних, страшних, за које до сада није знао нити осећао. Нешто ново, што му се навали на душу, од чега су му живци дрхтали, пробуди у њему нарочиту сумњу, врло опаку по његово стање, образ и цео дом. Оно радосно срце учини му се како постепено ућуткује откуцаје, излаже га сраму и порузи, а он постиђен, зајапурена лица и набрана чела, бежи од комшија и сељана, бежи даље, да га не угледају и не пигају за његовог ратника. Цело тело поче му се одједанпут јежити, он се накостреши и усправи да једним ударцем све то одагна и викне: „одлази одметниче“, али ra заустави глас домаћице: — Шта оћеш то?