Дело

К Р С М А Н 339 Он, се трже и брзо покаја. Па да би одклонио сумњу, на:зор с^ осмехну. Нећу ништа. А шта си ти мислила? — одговори мирно, поново епуштајући главу између руку. Младић је седео као на углевљу, вртио се и чудио понашањ^-егчевом. Покуша да са њиме говори, али како не доби одговора, ућута и стаде чаркати око ватре. После дужег оклевања, забринут, намраченог чела, он устаде >са места и потражи постељу. ■— Па ниси вечерао? — упита га жена узнемирено. — Не могу, уморан сам. Је ли подложена соба? — Сада је Милена каметала дрва. — А где оде чеврљуша? — Мислим да је легла. Крсман узе видело, повуче се у одају, али сина не погледа. Целе ноћи никако да склопи очи. Навлаш је ћутао, терао мисли од себе, чак и шапутао, да, можда, Јован није крив, да •су га пустили кући док се поново не позове. Све је то чинио не би ли се смирио и заспао, али узаман. Страшна бојазан, да туђини сутра не довикну заједљиво за његовог бегунца, следи му крв у телу. Учини му се, да неки већ из прикрајка вире и пакосно се осмехују на њега. Од тог открића поста још несноснији, сваки час се обртао на једну и другу страну. Једва дочека петлове и зору. Устаде и нареди жени, да му спреми шта треба за пут. — Учинићу, ама си чудан. Целе ноћи те слушам, како се цртиш као вретено. Ја толико познајем дете, оно неће слагати, — одговори му домаћица благо. Овај тихи глас био је донекле водиља његовом животу. Он је свог друга волео и никада ружне речи јој није рекао, па и сад учини све да је одобровољи. — Ја не сумњам у дете, али морам путовати. — А куда? — До вароши. Домаћица се насмеши некако чудно. — Само џабе да се мучиш по овом времену. — Ама немој Смиљана... — Нећу, нећу, — одговори она и оде за послом. После неколико минута већ је била пред кућом и Крсману >предаде торбу и штап. 22*