Дело

340 Д Е Л О — Ту је све? — Биће ти довољно за два дана. Кроз онај први јутрењи зрак, Крсман је умиљато погледа и додаде: Не брини, пази на чељад, док се не вратим... Још и ово: Јови, ако упита, кажи да сам за послом. А ни свет не мора знати наше рачуне. Збогом, ваља ми се журити... Док је пролазио кроз кршевите гудуре свог краја, није осећао друге тешкоће, сем оне што ју је из куће понео. А чим толико одмаче, да се иза мочарних облака, поче губити његово родно место, осети нешто више. Осети још јачи притисак на души. Учини му се да улази у туђу земљу и међу људе са којима се никада није виђао. Дође му криво, неправо, да се стиди под своје старе дане, због једног страшљивог вижље, с којим ће се сутра сви подсмевати. Од љутине целог дана није ништа окусио. Ноћ га ухвати у близини некога села. Тамо је коначио, а сутра око подне стиже у варош пуну дима и неког необичног задаха. Он се мало накашља и најежи. Памет му оде за његовим мирним крајем, сети се куће, ,,брњеи чувара и дугоруног рогоње са великом медецином... оних гудура, одакле струји чист планински ваздух. Дође му жао као малом детету. Узе се освртати око себе, не би ли видео ма кога од познатих. Узаман су лутале његове очи. Све је било туђе и непознато. Чисто се љутну, обори главу и пође несумице као у маглу. На једном раскршћу омања група веселих војника препречи му пут. Они су се повијали као леса, дерали се у глас, сваки час застајкивали и љубили један другог. Крсман их хтеде заобићи, али га они поново препречише. — Не може, аја, ти си одоцнио — викну један клатећи се на ногама. Зашто брате одоцнио? — устреми се Крсман на њега. — Измирили су се они, јест, јест, измирили, — узе онај преклапати. Ајд не дирај човека, — додаде други и муну лактом свог друга. „Овај је паметнији од оног“ — помисли Крсман. — Ти си планинац? — Јест, брате, од Кошаља. — А име? Да си жив, ја сам Крсман Стевић.