Дело

342 Д Е Л О љине и правили велике цокуле. „Браво Крсмане“, — добацивали? су му радници из радионице, бићеш пови рудни. А он још неук и непознат, само се смешкао и обарао војнике, када би га у шали нападали или се с њим рвали. „Да, то је било давно, али онда није било овог заједања, па ни мрзости. А можда је и било,. само ја нисам знао. Младост лудост". Чибучић који је држао стеже јаче зубима и са чежњом увлачио је дим у себе. Просто га је гутао и пуштао из груди, када би му се жудња задовољила. Мало по мало поче се стишавати, слободити, да је већ био способан насмејати се другима онако исто, као што су се њему кикотали. Он уздану за прошлошћу и опружи дугачке ноге, које су од седења биле готово утрнуле. Случајно се окрете у десно и угледа двојицу у поабаним војничким шињелима. Они су нешто живо говорили и бојажљиво погледали око себе. Између њих је стајала набућена торбица као мешина. Одмерише и Крсмана, али као и сваког непознатог оставише да о њима мисли шта хоће. — Оћемо ли? — рече један од оне двојице. — Чекај! Другар се подиже на ноге и обазриво погледа свуда, затим седе и извади чутуру. — Хвала Станојло — намигну први и натеже... Ха, ала јестарка. А колико је вас било? — Троица. — Није нико видео?" — Само онај одозго. — Ако. Оће он да чува жене. А где је била деоба? — У Вртачи. — Богата посла, а? — додаде непознати и опет накрену.. — Још питаш. Нисам имао ки паре, када се кренух, сада смо оба сигурни. Море! Мало је све то. Његови јармови ричу и сада пред кућом, а мој и твој као од лека, па опет одоше преко границе... Нема правде! Здрав си! — Од Бога ти здравље! Били ми продали ту чутуру ? — упита их Крсман гледајући их наивно. Неочекивано питање трже обојицу. За трен ока неста чутуре и торбе. Збише је иза леђа ономе, што се здравио. А онај други скочи и брзо приђе Крсману. Унесе му се у лице и више претећи проговори: