Дело

358 Д Е Л О ност испунио. Кад лекар и болесник буду сазнали оно што треба да знају, онда неће бити никаквог разлога физичког или метафизичког да долазак смрти не буде исто тако корисан као и долазак сна. Шта више, може бити, да ће се моћи, немајући вишеда се штеди, окружити смрт дубљим заносом и лепим сновима. У сваком случају, и од данас ће бити лакше да је,. оправдану од онога што јој претходи, посматрамо без бојазни и да расветлимо оно што долази после ње. IX Иза онакве какву је ми замишљамо два се страшила подижу: прво, без облика и лица, оно заузима цео простор нашега духа; друго, одређеније, ограниченије, али готово исто толико моћно,. ово утиче на сва наша чула. Позабавимо се најпре овим. Тако исто као што придајемо смрти сва зла која јој прегходе, тако исто ми додајемо ужасу који она побуђује и све оно шго се дешава иза ње, чинећи јој при поласку исту неправду као и при доласку. Зар нам она копа гробове и заповеда да у њима чувамо оно што је створено да нестане ? Ако не можемо мислити без ужаса на оно што се тамо дешава са бићем које волимо, да ли смо га ми или она тамо метнули ? Зар зато што односи дух на неко непознато место, зар ћемо јој за то пребацивати оно што ми радимо са остацима које нам она оставља? Она силази међ, нас да смени живот или да му промени облик; судимо о њој по ономе што она чнни а не по ономе што ми радимо пре него што она дође или кад она више није ту. И већ је она далеко кад почиње страшни рад, за који се ми трудимо да што могуће дуже траје, убеђени, рекло би се, да је то једини наш спас против заборава. Ја добро знам да је овај рад с друге једне тачке гледишта, не човечанске, врло невин; и, да је посматрано, са довољне висине, тело које труне, исто толико непријатно колико и цвет кад вене или камен кад се троши. Али најзад оно злоупотребљава наша чула, чуди наше памћење, обара нашу храброст, кад би било тако лако избећи штетно кушање. Успомена, очишћена огњем, живи у плаветнилу као лепа мисао, а смрт је само бесмртно рођење у колевци од пламенова. То су добро разумели најмудрији и најсрећнији народи у нсторији. Оно што се дешава у нашим гробовима трује наше мисли истовремено кад и наша тела. • 1ице смрти, у ;вудској машти, пре свега зависи од облика посмртних свечаности; а ове ие управљају само судбином оних који