Дело

360 Д Е Л О казују. Када би је доказали, они не би одржали реч; лишавајући се доказа, они се не лишавају разума“. Његов једини доказ, једини за који се он веже и коме посвећује све моћи свога генија, јесте сам положај човеков у свету, несхватљива мешавина величине и беде, — који се доказ може објаснити само тајном првога греха; „јер је човек несхватљивији без ове тајне, но што је ова тајна несхватљива човеку". Он је дакле принуђен да изводи истинитост Св. Писма из једног доказа узетог из самог Писма, које је у питању; и, што је још т.еже, да објасни једну широку и велику неоспорну тајну, једном уском, малом и варварском, која једино почива на једној легенди коју треба доказати. И, узгред буди речено, врло је штетна ствар, замењивати једну тајну другом мањом. У хирерархији незнани, човечанство се пење увек од мањег ка већем. На против, силазити са већег на мање, значи враћати се у примитивно дивљаштво, где се иде дотле да се бескрај замењује једним фетишем или једном амајлијом. Човекова се величина мери величином тајни које негује или пред којима се зауставља. Вратимо се Паскалу. Он осећа дакле да се све руши, и, у забуни људског ума, предлаже нам најзад једну наказну огжладу, највише признање пада и очаја његове вере. Бог, вели он, то јест његов Бог и хришћанска религија са свима својим прописима и последицама, Бог, или постоји или не постоји. Људским доказима не можемо доказати да ли он постоји или не. „Ако има Бога, он је бескрајно несхватљив, јер немајући ни делова ни граница, он нема никакве сразмере с нама. Ми смо дакле немоћни да сазнамо шта је он нити да ли он постоји“. Он постоји или не постоји. „Па којој ћемо се страни приволети? Ту ум не може ништа да одреди. Посгоји бескрајни хаос који нас раздваја. На ивици те бескрајне раздаљине игра се једна игра, ту ће изићи или тура или јазија. За шта се кладите? Ум не упућује ни на једно ни на друго; умом не можете бранити ни једно од двога“. Најбоље би било и не клааити се. — „Јест, али се треба кладити: не стоји то од воље, ви сте се ту већ уплели“. Не кладити се да Бог постоји, значи кладити се да он не постоји, за шта ће вас он вечито казнити. Шта ви губиге дакле ако се кладите, на срећу, да он постоји? Ако он не постоји, пошто ваше мале жртве не би биле награђене, ви губите неколико бедних задовољстава, неколико јадних угодности свога живота; ако постоји, ви добијаге вечност неисказане среће. —