Дело

366 Д Е Л 0 држави још се не зна тачно. Г. Стојан Новаковић мисли: „да као што треба разликовати баштину на сасвим слободну или независну, — и оптерећену или зависну (властеоску и насељеничку), тако је и ред наследства у првој био самосталнији према сопетвености баштине, у другој, пак, ограниченији, везан само за мушкарце, по томе што је баштина дужностима рата била оптерећена... Сви закони о утврђењу баштинских независних права сведоче, да Србија није познавала ограничење наследства у искључиву корист мушкараца, или најстаријих“. Ово мишљење Г. Новаковића- као познатог и одличног познаваоца историје старе српске државе и њеног унутарњег уређења, којим се потврђзђе, да су женска деца имала право на наслеђе непокретне сопствености, наводи нас на закључак, да правни положај жене у старој српској држави није био без индивидуалних правних особина. Осим тога, што су у по неким случајевима женска деца имала право на наслеђивање (чл. 41. и 48.) у властеоским породицама, женска деца ратара, ондашњих сељака, који су имали своје наследствене земље (чл. 174.), могла су добивати у мираз ове земље од својих родитеља. Систем патријархалне задружне породице код нас, у старој српској држави, спречавао је како владаоца, тако и свештенство и племство — зластелу — да задржавају у вечитом уговору људе привезане за земљу и није дао, да се, као у Западној Европи, развије до правне неспособности трећег сталежа, себара, међу којима је могло бити и сасвим слободних људи, који су могли располагати својим имањем, наслеђивањем и путем завештања, јер у патријархалној нашој породици, која је била многобројна, кад један члан задружне породице умре, није се могло имање враћати у домен властелину, било црквеном, било световном, пошто је коитинуитет био сталан и само кад работника на оваким земљама није било, земља се враћала господару, а то је при оваком систему задружне породице био редак случај. Зато и затичемо у старој српској држави још у овоме раном добу, да је извршен преображај у друштвеном погледу и наилазимо на остатке друштвеног ропства — отроке, којих није било у знатном брбју, док је у Западној Европи онога доба друштвено стање било друкчије, и у овом погледу горе стајало но код нас, јер су сви људи на властелинским добрима били привезани за земљу, а земља се сматрала као својина господара.